0
Oduvek sam sanjala da budem deo Ateljea 212. Ovo pozorište je negovalo velike glumačke individualnosti, i zato nikada nije bilo zvezdašanja - ovaj je prvak a ovaj nije. Svi su bili voljeni od publike, popularni, i srećna sam što sam njegov član, rekla je za Nova.rs Gorica Popović, jedna od legendi ovog teatra na proslavi 65 godina postojanja koje je sinoć obeleženo komadom „Ljubavno pismo“.
Reč je o jednoj od najdugovečnijih predstava Ateljea 212 koja se punih 27 godina igra na kartu više. Tekst su napisali Zlatan Fazlagić i Zoran Bačić, režirao je Branko Kičić, a i ovo 330 izvođenje publika je pozdravila stajaćim ovacijama.
– Nismo očekivali da će toliko da traje a kamoli da će obeležiti ovaj jubilej. Prve probe smo imali u Domu omladine, i odmah smo se zaljubili u tekst, a ono što je najvažnije jeste što smo bili složna ekipa. Premijera nije prošla bogzna kako ali mi smo predstavu čuvali, dograđivali taman koliko treba, nismo se valjali u blatu, nego smo je očivali i vremenom ju je i publika sačuvala – prisetila se Popović.
Ona je istakla značaj Ateljea 212, kao jednog od najznačajnijih pozorišta na našem prostoru.
– Moderno, avangardno, uvek je pomeralo granice, imalo je jedan specifičan duh koji je gajio a koji je često kod kritike dočekivan na nož za predstave koje su smatrali da su kao šala- komika, i da nisu duboke i značajne. Ali, ovaj teatar je baš na tome i živeo.
Reditelj Predrag Bajčetić, u čijoj klasi je Gorica Popović diplomirala, svojevremeno je rekao da je Atelje 212 teatar utehe, nade i slobode. Osnovan je 12. novembra 1956. a prvi rukovodioci pozorišta su bili Radoš Novaković i Bojan Stupica, ali je Mira Trailović sa mesta pomoćnika uskoro postala upravnik i udarila reperotarske temelje ovog teatra. Tako je Atelje 212 bilo prvo pozorište jugoistočne Evrope u kome je prikazan komad „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa, a onda su prva izvođenja imale i drame čiji su autori Jonesko, Žari, Žene, Mrožek, Stopard, Havel, Pinter, Olbi…
– Citiraću Goricu koja je za Atelje 212 rekla: „Pa to je moja kuća“. Imao sam sreće da u nju dođem odmah nakon diplomiranja, a ni sanjao nisam da će mi se to dogoditi. Ponosan sam na ovolike godine koje sam proveo ovde. E, da su sve naše kolege ostale malo duže sa nama, bilo bi sigurno lepše, ali ne možemo da biramo – rekao nam je glumac Branislav Zeremski.
On je dodao da je oduvek imao veliki respekt prema Ateljeu 212 i da je prvih pet godina imao užasnu tremu.
– Igrao sam sa takvim veličinama da je to bilo neminovno. Imao sam neki stid i dugo nisam verovao da sam deo ove kuće i ovakvog ansambla. Kao glumac sam u početku bio dosta nesiguran, ali posle je to nestalo, kilometraža je najbitnija, iskustvo. Današnja omladina nema preveliki strah, prirodnije se ponašaju, opušteniji su, i to je pohvalno – objasnio je Zeremski, kojem je nedavno dodeljena nagrada Ardalion za ulogu Olivera u predstavi „64“ za epizodnu ulogu u produkciji Ateljea 212 na 26. Jugoslovenskom pozorišnom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu.
Jednog drugog Olivera već godinama tumači u predstavi „Ljubavno pismo“ i na naše pitanje da li je svestan da je jedan od glumaca koji je zaštitni znak Ateljea 212, Bane Zeremski nam je skromno odgovorio:
– Nisam svestan, i bolje što je tako. Drago mi je što sam se makar malo ugradio u cigle ove kuće.
Bonus video:
Gorica Popović i Bane Zeremski u Ateljeu 212