1
Kada idete u rat, znate bar protiv koga se borite i sa kim ratujete, imate bar nekakve smernice i ideologiju. U današnje vreme su to imaginarni neprijatelji, botovi, infiltrirani ljudi. Kao da je šapa stavljena na slobodu govora, kaže za Nova.rs glumac Lazar Nikolić.
– Trebalo bi da krenemo od vrha države, da se zapitamo ko su ljudi koji vode Srbiju… Da se zapitamo ko su ti ljudi, kada su poslednji put bili na liturgiji, kad poslednji put postili, uzdržali se od bilo čega – kaže za Nova.rs dramski umetnik Lazar Nikolić.
Mladi glumac Lazar Nikolić skrenuo je pažnju na sebe zahvaljujući ulogama u serijama „Preživeti Beograd“ i „Kalkanski krugovi“, ali mu gluma nije bila prvi izbor. Glumac iz Budve je završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Slobodni umetnik, koji se još nije vezao ni za jedno pozorište, kako u Srbiji, tako ni u Crnoj Gori, “deluje” zato na pozorišnoj i televizijskoj sceni obe države. A kao dečak igrao je fudbal i maštao o tome da postane golman. Nakon završene srednje škole u Beogradu upisao je Fakultet za diplomatiju i bezbednost, no posle godinu dana studija preselio se u Podgoricu, a zahvaljujući ujaku zavoleo je glumu.
Pred sam kraj 2024. godine beogradska publika imala je priliku premijerno da ga vidi na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Naime, deo je glumačkog ansambla čuvenog komada Dušana Kovačevića “Sveti Georgije ubija aždahu”, kojeg je u JDP-u postavio Milan Nešković. S beogradskim pozorišnim rediteljem i profesorom prethodno je Nikolić sarađivao na Nušićevom komadu „Protekcija“, koji je rađen kao koprodukcija Narodnog pozorišta Sombor i Grada teatra Budva, koja je izvedena zimus i na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu. Upravo je užički festival bio povod da razgovaramo sa Nikolićem i da ga za početak pitamo kolika je cena iskrenosti i slobode?
– U današnje vreme čovek može očekivati da mu se svašta desi ukoliko iznese svoj stav i mišljenje. I možda je to prejaka reč, ali ipak bih je iskoristio – to je kao da živimo u diktaturi. Pozivamo se na to da živimo u demokratskom društvu, ali mislim da to nije tačno. Kada idete u rat, znate protiv koga se borite i s kim ratujete. Bar imate nekakve smernice i ideologiju. A u današnje vreme su to imaginarni neprijatelji, botovi, infiltrirani ljudi, špijuni… Kao da je nekakva šapa stavljena na slobodu govora, izražavanja ljudi i njihovog mišljenja. Ta je bitka protiv imaginarnog neprijatelja, od kog u svakom trenutku možete da očekujete neku neprijatnost, bila ona fizička, ili psihička, bilo da je u pitanju zabrana posla, nekakvo targetiranje i stavljanje etikete na slobodnog čoveka koji živi u 21. veku i zaista ima nešto da kaže, da izrazi ono što ga tišti i muči, da neki komentar.
Da li je glumačka sloboda moguća bez slobode govora?
– Mislim da nam je to u današnje vreme uskraćeno. Imamo i predstave i filmove koji su cenzurisani iz nekih razloga. A s time narod, jednostavno, ne može da ide napred. Ništa nema nekog smisla posle onoga što nam se desilo u Novom Sadu. Idem na probe, radim nešto, a onda se zapitam: Zbog čega? Koja je to suština i šta je to što može da te pokrene kada živimo u sistemu u kojem nemamo elementarna prava na slobodu? I prolaze mi zaista razne misli kroz glavu… Pomislim da li bi trebalo da se napusti ova zemlja, jer bar onda znaš da si negde tamo građanin drugog reda, da si „bačen u pozadinu” jer si došao odnekud i stoga ne možeš da očekuješ ista prava. Ali, opet i tamo negde stranac ima svoja prava i obaveze, neke zakone kojima se mora povinovati. Nije kao ovde, kod nas, gde je zavladala totalna anarhija, gde se sve diktira, na direktan ili indirektan način.
Ako bih se pozvala na lik Svetislava, kog igrate u predstavi „Protekcija“, i kojeg ni roditelji ne podržavaju da se kao novinar bori za istinu, pitala bih vas – kakva nam je to porodica danas?
– Interes je ušao i u porodicu, koja zarad ličnih interesa ne podržava mladog čoveka da iznese svoje mišljenje. Sve to, opet, zarad njihove koristi i nekog imaginarnog dobra. Materijalne stvari nam dolaze glave i to ljudi nikako da shvate. Toliko je došlo do urušavanja svega – obrazovanja, kulture i svih elementarnih činilaca života. Pa roditelji uče svoju decu samo kako da prežive. Čak i ne biraju način na koji će rešiti egzistencijlna pitanja, već samo gledaju gde će im biti bolje i kako će više zaraditi pa i po cenu da „prodaju“ prijateljstva. Više ni roditelji ne uče decu da budu dobri ljudi, jer veruju da se to ne isplati, ne pamti i ne poštuje. Borba za vlast i interes ne bira sredstva, a sve zbog nekog lažnog statusa u ovom društvu.
Kako se roditeljska ljubav pretvorila u tu vrstu brige?
– To zaista jeste briga prema svom detetu. Možda će moja majka sutra, kada pročita sve ove moje reči u vašim novinama, početi da strahuje za moju budućnost. A nenormalno je da ja, koji kroz komunikaciju s vama iznosim mišljenje, bilo ono ispravno ili ne, možda čujem od svoje majke reči: “Sine, bolje da si ćutao, tek treba da zasnuješ svoju porodicu, molim te, ćuti.” To je zaista strašno, ali je tako.
Koliko nas košta to ćutanje, žrtvujemo li tako i živote?
– Kako da ne, ali moramo krenuti od sebe. Najpre u kući moramo definisati odnose koji u porodici nisu definisani. Sve se ovde gura pod tepih i kada se desi neka nezgodna situacija, onda se odmah krene s optužbama i prebacivanjima, umesto da svi zajedno sednemo, razgovaramo i kažemo jedni drugima da nešto nije ispravno, da neko nije dobar sin, brat, ujak, snaha, sestra… I da, pride, ne da dođe do kulminacije. Sve ide iz kuće. Ako u odnosu u njoj nisu dobri, onda ne možemo dalje. Kuća jeste srž i suština svakog društva.
Čuvaju li se svi danas od javne reči?
– Da, ali opet s druge strane imamo potrebu da težimo iskrenosti i hvalimo one koji su iskreni. Kod nas u Crnoj Gori obično kažu: “Krivo sedi, pravo govori.” Ali, kada treba nešto iskreno da kažemo, to nikom ne prija i takav čovek automatski postaje protivnik i neprijatelj. U predstavi “Protekcija” moj Svetislav izgovara reči: “Vi koji došaptavanjem stičete zvanja i položaje, vi koji prodavanjem duše, podlošću, ulagivanjem i nesavešnošću stičete zvanje i položaje…” Mislim da smo se odrekli vere, jer ovaj narod je narod vere, narod Nemanjića, Svetog Save, ali sredom na švedskom stolu nema ničeg posnog. Hajmo malo da se vratimo sebi. Molim za ove ljude, narod, jer nam ništa drugo ne preostaje. Mir, spokoj i trpljenje jesu naš krst i s tim se treba boriti. Nisam ni za kakvu vrstu agresije ili bilo čega sličnog, ali Boga se setimo samo kad je teško. Ne zaboravite, matica naša jesu ti manastiri, i to nam niko neće uzeti, jer se tamo nalazi mir.
Dokle je, istine radi, čovek spreman na kompromis?
– Ljubav je dobar način za pravljenje kompromisa, ali zavisi do koje granice. Ako čovek žrtvuje položaj i interes zbog ljubavi, onda je to u redu. Jer ljubav stavljam iznad svega. S druge strane bih postavio pitanje: Šta je to što bi drznulo ove ljude koji upravljaju državom, koji je to viši cilj koji bi njih promenio ako to nije ljubav? Šta bi za njih bio motiv za istinu?
Bonus video: Predstava Ženski orkestar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
