0
Seks i nasilje su ono u čemu je film sjajan. Seks je uvek dobro prodavao film, i ne znam zašto se od toga odustalo, kaže reditelj čuvene trilogije "Before" i filma "Boyhood", koji ima novo ostvarenje "Hit Man".
Ričard Linklejter (63), reditelj filma „Odrastanje“ (Boyhood) i trilogije „Before“, sav u crnom, sa dugom i sedom kosom, priča o „Hit Man“, njegovom novom filmu, za “Independent”. Fasciniran je opsesijom plaćenim ubicama i načinom na koji se oni prelivaju sa velikog ekrana i stranica kriminalističke fikcije u stvarni život.
– To je mesto gde se mitovi pop kulture susreću sa stvarnošću. Imao sam puno znanja i interesovanja za taj svet, jer je bio tako bizaran. Za mene je to uvek bio komentar na potrošačku kulturu. Da možeš tako lako da kupiš smrt nekog drugog, kao što kupuješ namirnice ili nešto. Ali to je vrlo uobičajeno.
U stvarnom svetu, kaže, „postoji taj hladnokrvni ubica koji će te, za novac, ubiti. Moja najmračnija pomisao posle svih ovih godina je da ljudi imaju moć kroz ideju da mogu da unajme nekoga da ubije nekoga, ako stvari postanu loše. Razumeš šta hoću da kažem? To je poslednje utočište.“
To je veoma mračna misao. S druge strane, „Hit Man“ je eksplozija čiste dopaminske sreće, napeta kriminalistička komedija koja pršti i puca na ulicama Nju Orleansa. Zasnovan na članku iz “Texas Monthly” iz 2001. godine o zločinu koji se dogodio, glumi Glen Pauel kao Geri Džonson, nespretni univerzitetski profesor koji ima sporedni posao sa lokalnom policijom, postavljajući zamke i pretvarajući se da je plaćeni ubica. Na površini, može da izgleda kao odstupanje za režisera kao što je Linklejter, koji je sklon ezoteriji i eksperimentima. „Hit Man“ otkriva neočekivane dubinu, pronalazeći je u svakodnevnom, on ujedinjuje mnogo toga što smo navikli da očekujemo od Linklejterovih radova. Kao i njegov najveći majnstrim hit do danas, „Škola roka“ (2003), ovo je takođe veoma smešno.
„Mislim da u suštini volim da pravim komedije, koje su po definiciji donekle mejnstrim,“ kaže on. „Čak i najmračniji nezavisni filmovi su mi smešni.“ Zaključuje da je možda „malo više šoumen“ nego drugi nezavisni reditelji, ali naglašava „da možda oni nisu dobili te prilike“. Pored toga, Linklejter kaže da ne pravi razliku između svog najpopularnijeg rada i najnepoznatijeg. „Svaki film koji napravim, mislim, ‘Oh, svi će ovo voleti.’ Mislim, meni se sviđa; zašto njima ne bi? Onda naučiš iznova i iznova, ‘Ne, ne vole svi ovo. Čak ni tvoj sopstveni distributer to ne voli.’ Tako da je to surova sudbina filma.“
U nedavnom intervjuu, Linklejter je rekao: „Seks i nasilje su ono u čemu je film sjajan. Seks je uvek dobro prodavao film; ne znam zašto se od toga odustalo.“ Zašto misli da jeste? Da li to ima veze sa studijama koje sugerišu da gledaoci generacije Z žele manje seksa na ekranu? „Možda su videli puno lošeg seksa,“ kaže, duboko udahnuvši. „Glup, bespotreban seks. Možda mu jednostavno više ne veruju, pogotovo ako ne izgleda kao njihov sopstveni život ili nešto što izgleda primamljivo. Ne znam. Ne mogu da verujem da ljude ne bi zanimao seks koji smatraju zanimljivim.“
Ako je seks isključen sa ekrana, možda su i portreti odgajanja muške dece, poput onog koji je Linklejter stvorio u svom Oskarom nagrađenom filmu “Boyhood” (2014), takođe van mode. Kako je Rut Vipmen nedavno napisala u “Njujork tajmsu”, dečaci sada odrastaju „u senci šireg kulturnog procenjivanja toksične muškosti“. Opis posla za majku sinova, sugerisala je Vipmen, čini se da se „smanjuje na jednu jedinu meru uspeha, da odgaji dečaka koji neće silovati nikoga“.
„Došlo je do ublažavanja muškosti, znate,“ kaže Linklejter. „Patrijarhat je notorno toksičan i štetan na neki širi način. Ali to ne bi trebalo da se odražava na svaku pojedinačnu majku ili brata.“ Kada je Linklejter bio tinejdžer, kaže, „to je kao da isprobavate muškost. To je težak zadatak, jer je prilično ekstremno; tu ima nasilja. Kao, oh, radimo ovo jer se tako ponašaju dečaci? Da li se ovako ponašam prema devojkama? Da li sam ovo ja? Ne znam. Ima mnogo kontradiktornih poruka i mnogo negativnih impulsa koji dolaze sa svih strana. Svi se sapliću dok odrastaju, znate.“
Linklejter se nada da će dodati četvrti film triptihu “Pre svitanja” (1995), “Pre sumraka” (2004) i “Pre ponoći” (2013), u kojima glume Džuli Delpi i Itan Houk. Svaki film se dešava tokom 24 sata i prati još jedno poglavlje u romantičnoj vezi Selin i Džesija, koji se u prvom filmu sreću u vozu, izlaze u Beču i provode dan i noć zajedno. „Očigledno smo propustili naš devetogodišnji interval, ali to je od početka bilo sasvim arbitrarno,“ kaže Linklejter. „Nikada nismo planirali da to radimo. Nije bilo pokušaja da se napravi još jedan film, niti odbijanja. Ali mislim da ćemo se okupiti kada budemo imali nešto da kažemo, neku novu fazu života.“
U međuvremenu, Linklejter radi na adaptaciji mjuzikla “Merrily We Roll Along”, sa Paulom Mescalom u ulozi kompozitora. Dok je “Boyhood” pokrivao 12 godina, “Merrily” će se snimati tokom 20 godina, dovodeći Linklejtera u njegove osamdesete.
Bonus video: Tarantino – Svojim filmovima je postavljao nove standarde u kinematografiji, šokirao i svađao publiku sa holivudskim kritičarima