0
Paolo Sorentino, Megi Džilenhol, Pablo Larain i još 14 autora iz različitih krajeva sveta snimili su kratke filmove u karantinu, a rezultat je "Kućna radinost" (Homemade), serijal kojim je publika oduševljena, a kritičari ga nazivaju - antologijom.
Reditelji uključeni u „Kućnu radinost“, zatvoreni u svoje domove zbog pandemije, našli su se u situaciji da primene slična pravila kao danski pokret Dogma 95: kamera „iz ruke“, bez specijalnih efekata i trikova. Radili su sa opremom koju su imali kod kuće, bez glumaca i ostale ekipe kraj sebe, bez odabira lokacija. Osim toga, dogovor je bio i da filmovi ne budu duži od 10 minuta, a da budu snimljeni za najviše 10 dana. Sve izvan toga autorima je pušteno na volju.
„Nešto kao pravljenje sedeljke sa večerom, ali da se jela spremaju samo od onoga što vam se zateklo u kući. Potrebno je da budete veoma kreativni“, objasnio je čileanski sineasta Pablo Larain, koji je inicirao snimanje „Kućne radinosti“.
Njegov brat Huan i italijanski producent Lorenco Mijeli pozvali su autore voljne da učestvuju u snimanju. Jedan od prvih koji se odazvao bio je Paolo Sorentino. A on je bio, reklo bi se, baš maštovit.
Reditelj grandioznog filma „Velika lepota“ i serije „Novi papa“ svoj kratki film snimio je koristeći kao „glumce“ figurice britanske kraljice Elizabete i pape Franje, police sa knjigama u stanu poslužile su mu kao Vatikanska biblioteka, a u vrt izlaze u korpu s biljakama… I onda im dođe lik iz filma „Veliki Lebovski“ i kaže im da moraju u izolaciju. Kraljica na to odgovara: „Oh, to je sasvim u redu, ja sam u izolaciji poslednje 94 godine“…
Sorentino je film snimio ajfonom, a potom je pozvao glumce Havijera Kamaru i Oliviju Vilijams da likovima pozajme glasove.
„Bilo je to kao da se vraćam na početak svoje rediteljske karijere. Kada sam bio jako mlad, radio sam upravo iste takve stvari: snimao sam filmove sam, kod kuće, svojom VHS kamerom“, ispričao je Sorentino za britanski „Gardijan“.
A za papu koji vodi kraljicu na turu po Vatikanu, svoje likove, reditelj kaže da su oni „oboje ljudi koji su život proveli u izolaciji, pa je bilo lako ispričati priču o usamljenosti i melanholiji među njima“.
Teme i pristupi su različiti. Larain je iskoristio Zoom i snimio je stanara doma za stare kako izjavljuje ljubav ženi koju je čekao celog života, njegov zemljak Sebastijan Lelio Vat snimio je pesmu i ples, zambijsko-velška rediteljka Rungano Njoni prati komični raskid preko SMS-ova, a tu je i par relativno očekivanih video dnevnika.
Glumica Megi Džilenhol pokazala se takođe veoma kreativnom: snimila je distopijski film u kom njen suprug Peter Sarsgar igra jedinog preživelog čoveka koji žali za svojom partnerkom, negde u Vermontu.
Ona se pre pandemije pripremala da režira svoj prvi film, „Izgubljena ćerka“ po romanu Elene Ferante, tako da je ovo ispao njen rediteljski debi. Ona i Sarsgar snimili su ga za dan i po.
„Pomislila sam: dobro, šta su moje prednosti? Prednosti su: slučajno živim sa briljantnim glumcem, ovde, a onda sam mislila o žalosti i toj istinski tužnoj priči koju sam čula od nekoga ko je naručio ranac za svoje terminalno obolelo dete, a on je stigao nakon što je dete umrlo. A onda sam imala i tu sliku u glavi kako moj muž vodi ljubav sa drvetom“, opisala je glumica svoj rediteljski poduhvat i dodala da joj se sve učinilo „neobično lako“.
Svih 17 kratkih filmova mogu se videti na Netfliksu, za koji su se pokazali kao odlična forma, a gledaoci su pozvani da ih pogledaju „bilo kojim redom“.
„Rezulati ovog rada su nikad duži od 11 minuta, nikad kraći od četiri, ponekad su isprazni, nekad duhoviti, često dirljivi, povremeno vulgarni, ali uglavnom ubedljivi. Najslabiji su oni filmovi u kojima reditelji (među kojima su Gurinder Čada, Dejvid Mekenzi i Nadin Labaki) jednostavno snimaju svoju decu kako skaču po kući tokom zatvaranja“, piše kritičar „Njujork tajmsa“, nazivajući ovaj serijal ipak „genijalnim uradi sam bioskopom“.
Erik Kon iz „Indivajera“ je govoreći o projektu i „Kućnoj radinosti“, čini se, još blagonakloniji.
„Raznolika zbirka stilova aktivnih filmažija jedinstvenih senzibiliteta može da posluži kao pregled svetskog filma i polazna tačka za mnoge od njih, dok njima istovremeno pruža priliku da uhvate jedinstveni trenutak u istoriji medija, a o čovečanstvu da i ne govorimo. U tom smislu, etablirani autori kao što su Paolo Sorentino i Gurinder Čada lepo se uklapaju uz pridošlice u rediteljske stolice, od Megi Džilenhol do Kristen Stjuart, koje su ovim isečcima pružile dovoljno da bi pokazale da od njih treba još mnogo očekivati. ‘Kućna radinost’, dakle, istovremeno potvrđuje da filmski talenti postoje uprkos globalnoj krizi i nagoveštava njihivu budućnost“, ocenjuje Kon.
