Kroz bes, zadavao je udarac za udarcem: Sve o Baskijatovoj hit izložbi u Beču

Njihovi kaputi boje meda koji se cedi pod decembarskog vlagom, njihova lica, kriške suznih dinja, njihovi drhtavi prsti, gotovo da su fikcija. Pišem ovaj tekst tek da bih učinila da "progovori to ćutanje pod kojim su ga smrvili", njega, još jedan tužni stih iz albuma dvadset sedam. Ovde, na njegovoj velikoj retrospektivi, o kojoj nije mogao ni da sanja u tom sjaju bledoljubičastih kapaka njegove majke, u stendalovskom beskraju njujorškog detinjstva, sale se popodne pune senkama: mrtvi su i ovde tiha većina.Njegov odnos prema slikarstvu je gotovo incestuozna ljubav deteta prema svetom - "krajnji stupanj strasti". Kao što kod poezije ima mnogo prećutanog, a u velikim romanima tišine, tako i njegove slike nisu previše pune, neko bi pogrešno rekao da na njima umetnik nije sve kazao. Istina je da je Žan Mišel Baskijat (1960 -1988) po rođenju već znao da u umetnosti ne sme biti sve rečeno, nešto mora biti i ogledalo za onog koji će doći.

Oko kojim mi vidimo sliku je oko kojim slika posmatra nas. Stojim pred platnima koja ponavljaju iste reči: samoća, belo, naslada. Njegove slike zahtevaju sporost - jer uvek ćutimo kada se dete igra. To cvrkutanje s Bogom se ne prekida. Kada odrastamo, udaljavamo se. Baskijat nije želeo da odraste, znao je da ne postoji svet odraslih, već svet mrtvih. Zato na njegovim slikama ima toliko jednostavnosti, fragmentarnog, detinjeg, zabranjene žestine nepovezanih nagona, što ljudsko biće tako često jeste. Celoviti bejasmo samo još kod Balzaka. Za Baskijata, slike su lebdenje na margini izrecivog, dokaz da dete - stvaralac u nama, uvijeno u zavoje tuge, gubi sposobnost da komunicira. One su gromko ćutanje onoga ko je u umetosti tražio mesto strasti, a naleteo na nepravdu, nesreću i melanholiju.

Da je poživeo, krajem decembra bi napunio 62 godine. Ali, ruže ne umeju da stare. Ni leptiri. Baskijatova mladost bila je tako žestoka da je sam izjavljivao da nije ni pristojno ostariti. U njemu su se tukle dve krvi - purpurni pljusak Haitija sa očeve strane ulivao se u portorikanski krešendo majčine krvi. Rastao je u Bruklinu. Tu bejahu i beli zidovi samoće i crne ruševine seni onih bolnica, čija se vrata zaključavaju, gde mu je ležala mati, duboku umotana u gorki log depresije.Baskijat beše toliko nežan, da se morao na agori predstavljati kao grubijan. Gotovo i da nije imao pol, kao Prust, ali je ljubio neke žene plaho, na brzinu, kao da obeduje u Mek Donalds restoranu. Isprva, osvajao je sve uličnom umetnošću. No, to je kratko trajalo. Za svega deset godina je od uličnog umetnika, postao zvezda neoekspresionizma, o koga su se otimali galeristi. Poznato je da tolike Šekspirove drame "sadrže jednu osvetničku crtu". Isto možemo reći i za Baskijata.

Čarli Parker i Džimi Hendrks behu njegovi heroji. Dakle, znao je da može birati kao i njih dvojica - između sreće i stalnog traženja velike umetnosti. Izabrao je ovo drugo, stvarajuči onako kako je Kafka pisao - kroz bes, udarac za udarcem. Znao je da postoje tri podele. Na muškarce i žene, bele i tamnopute, darovite i one druge. Znao je i da Afroamerikanci, baš kao i žene, tek treba da pokažu unutrašnjost svojih oklopa, poput Gregora Samse. Dok je stvarao uličnu umetnost zajedno sa Alom Diazom u Ist Vilidžu, znao je da biti jeste znači „biti opažen.“Stvaraju i umetnički pseudonim – SAMO (to je značilo "Same old Shit"). Njihovi grafiti ne behu, dakle, odlomci nadrealističke poezije, već gorki prostori kolektivnog sećanja. Bio je prva afroamerička zvezda, plesao je u njujorškim klubovima, nosio je belo Armanijevo odelo, a hodao je bos. Bio je kao sveti Toma.Morao je da "dotakne zemlju, da bi poverovao da je živ." Kada na Sedmoj aveniji, na kolektivnoj izložbi, izloži mural, kritičari pišu da je on "lebdeća kombinacija de Kuninga i ulične umetnosti." Galeristkinja Anina Nosei daruje mu prostor u podrumu svoje galerije u Prinčevoj ulici. On se osmehuje, ali šapuće za sebe: "Sve ovo mora imati i oštricu..." Naravno da je ima.Slika delo „Smrt Majkla Stjuarta“, Afroamerikanca koga su policajci usmrtili dok je pisao grafit u podzemnoj železnici. Biti obojen znači biti nevidljiv, tvrdi."Mi možemo da komponujemo genijalnu muziku, jazz je himna, aleksandrijska biblioteka naše poetičke memorije koju razgoreva svetlost naših glasova, ali naša tela su predmet požude, a ne vrelo inspiracije." I on će i to menjati. Cene njegovih slika vrtoglavo rastu. Čisto stvaralaštvo Kant je zvao "visokom igrom". Baskijat je nastupao u spotu "Rapture" grupe Blondi, prijateljuje sa Deborom Hari i Madonom, Endi Vorhol mu je blizak prijatelj. Ali, visina ga plaši. Uspeh ima ledenu vrelinu. Aplauz je mora.https://www.youtube.com/watch?v=pHCdS7O248g"Istina je tamo gde još niko nije bio", tvrdi i njegove slike jesu mesta gde do tada nijedan umetnik nije kročio. Zvali su ga crnim Pikasom, ali on je odmahivao rukom: "Džejms Din, ne Brando", govorio je. I tonuo u tugu."Nesamouverenost je kontrola kvaliteta", tvrdio je Brodski, ali Baskijat je gubio tlo, već dugo bos hodajući po prečišćenom belom pesku opijata. Plašile su ga noćne more, u kojima bi ga često opkoljavali ekrani sa zelenkastim sjajem kriptonita - dani behu aluvijalna ravan gde su marker i platno bili čitav svet. Tada je preminuo od anestezije njegov jedini pravi prijatelj, Endi Vorhol. I ovoj odnos, kao i toliki drugi, samo je pothranio njegovu tugu - podsetio ga je da smo na kraju svi sami u svemiru. I već se ka njemu koso prikradao avgust, pust, trava jeste pevala, ali psalme, sasvim tiho.Jedno jutro pronađeno je Baskijatovo telo, predozirano poetikom, darom i opijatima. Kao i svi obdareni, on ne beše vlasnik, već u vlasti svog dara. Pronađeno je telo oko koga se svijala vasiona poput jesenjeg vetra. Na prozorima su se ježile zavese, prljave, nagih duša, oronulih, pustih.Bonus video: Mrđan Bajić na otvaranju svoje izložbe

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=mrdjanbajicizlozbagovoram-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="4167103"]