2
Čuveni italijanski film istoga naziva, po kome je Slobodan Obradović napisao dramu za Beogradsko dramsko pozorište, Etore Skola je režirao 1976. godine, u vreme velike političke nestabilnosti u Italiji, takozvanih Olovnih godina, obeleženih terorističkim akcijama i ubistvima. Njegovi ''Ružni, prljavi, zli'' s razlogom oživljavaju tada već više od dve decenije mrtvi neorealizam, kojeg je takođe iznedrilo vreme velike pometnje Drugog svetskog rata i bede kao posledice tog rata.
U komadu je reč o porodici sa najdubljeg društvenog dna, čije četiri generacije u stalnoj svađi žive u sklepanoj straćari na obodu Rima. Nema među njima ni ljubavi ni poštovanja. Prosjačenjem i prostitucijom preživljavaju, i čitava radnja se svodi na to što pokušavaju da otmu ocu pare koje je dobio kao odštetu za izgubljeno oko. Što njemu ne pada na pamet da dozvoli. Pre će pucati u sopstvenu decu, nego im dati i deo novca. Taj novac je, osim zajedničkog krova, jedino što ih povezuje, i zamajac je čitave komedije.
U estetskom smislu, neorealizam je bio pobuna protiv lakih, beznačajnih salonskih filmova koji su uporno odvraćali pogled od ružne stvarnosti. Dvadeset godina kasnije, Etoreov film žanrovski kombinuje crnu komediju i farsu, koristi namerno prostački humor i udara na “svetu porodicu“, vrhovnu tabu temu građanskog društva. Bez trunke empatije i nežnosti za svoje likove – tim karakteristikama neorealizma.
Sam početak, izlazak porodice Macadela na scenu, Lenka Udovički režira kao upad zombija u realnost, ali takođe diskretno evocira Brehta, kolima koja kao da vuče Majka Hrabrost, taj simbol nepokolebljive i bezosećajne vitalnosti gubitnika. Ovde su ta kola malo komplikovanije sklepana; čine ih babina kolica,
WC kabina napravljena od frižidera, jedan krevet (za njih dvadesetak) i jedna kada (scenograf Aleksandar Denić), pa se porodica sa tim kompletom vuče gore-dole po sceni. Song koji na samom početku peva otac porodice, Đaćinto Macarela, u maestralnom tumačenju Ozrena Grabarića, namah određuje odnose među ukućanima, vraćajući ujedno u daleku tradiciju fesceninskih stihova, pesama vulgarne, nepristojne sadržine, pevanih još na svečanostima antičke Italije.
Predstava se nadalje razvija kao jaka groteska, povremeno do nivoa karikature. Stilizovan pokret raste do koreografisanih scena, apsurd je preovlađujuće osećanje, a čitava ova izrugivačka predstava tek je u tri kratka momenta osenčena setom. Jer i nije joj cilj da budi emocije, već da se naruga mračnoj stvarnosti i svima koji tu mračnu stvarnost grade, održavaju i trpe.
Sve pomenute žanrove Ozren Grabarić nosi u malom prstu, i čvrsti je stožer ove komplikovane rediteljkine konstrukcije. Nađa Sekulić kao njegova žena je inteligentno našla protivtežu tom vrelu žovijalnosti, pa je vrlo impresivna u turobnoj ozbiljnosti koju razbije tek ponekom zluradom opaskom. Jovo Maksić kao Baba Marčela i Vanja Nenadić kao Tomasina, uspešno koriste ozbiljna sredstva za izazivanje komičnog efekta, kao i Iva Ilinčić, Đaćintova nova ljubav, Milan Zarić, sin bajker i Aleksandar Jovanović, sin prostitutko, vonabi krojač. Ili Marko Gvero, malo jačim sredstvima, kao nekoliko likova. Maštovito i tačno promišljen kostim Bjanke Adžić Ursulov i muzika Najdžela Ozborna na ozbiljan način estetski zaokružuju ovu zanimljivu, mračnu i bezobraznu predstavu.