0
Pre osam decenija, holivudskog pisca scenarija Hermana Menkijevica, kratko nazvanog Menk, Džon Hausman, producent filma u nastajanju (budući “Građanin Kejn“) prebacuje na jedno seosko manje u dolini Mohave, kako bi za 90 dana na miru dovršio scenario. Menk je ošamućen, s nogom u gipsu posle saobraćajne nesreće (najverovatnije zbog vožnje pod teškim alkoholom, jer je i po tome bio poznat), budući film (u tom času još nema naslov) zavisi od njegove snage da se odupre svojim demonima. Njujorški lumen u nezavisnom pozorištu Merkjuri, 24. godišnji Orson Vels je dobio široka ovlašćenja da za svoj debitantski film odabere saradnike, već se dogovorio sa Menkom, koji je sam ponudio da ne dobije kredit (anonimni rad, bez prava na autorstvo). Važan mu je u tom času bio samo honorar.
Piše MIlan Vlajčić
Tako počine najnoviji film “Menk“ (produkcija Netfliks, streaming, 133 min.) američkog reditelja Dejvida Finčera, jednog od najboljih autora na današnjem filmskom nebu. Na početku filma svet grca pod užasnim teretom Drugog svetskog rata, Hitler je porobio veći deo Zapadne Evrope, Amerika, u ratu na dalekim morima, posle japanskog uništenja američke ratne flote u Perl Harburu (Havaji), već oseća nailazak teških vremena. Ipak, Holivud, u svom Zlatnom dobu, drugo ime za procvat filma kao biznisa i umetnosti (ne obavezno, ali toga ima), radi punom parom.
Ovih dana, u najneprijatnijoj godini današnjih živih naraštaja, kad nas je zadesila nova kuga (metafora za kovid 19, koji žanje živote kao da je gadno ratno doba), stiže nam “Menk“ u kojem se govori o nastajanju filma “Građanin Kejn“, koji pola stoleća nosi odličje najboljeg filma u istoriji, dela koje je promenilo standarde i vizuelni rukopis – kanon po kojem će se meriti budući dometi u svetu pokretnih slika.
U većem delu planete bioskopi kao izvorno i rodno mesto filma su zatvoreni već poduže ili su svedeni na popodnevne projekcije sa novim merama bezbednosti. Otkazani su mnogi važni festivali, uvid u glavne domete je otežan jer je deo distribucije osuđen na onlajn ili streaming (ovi termini se ne prevode, jer bi tek to izazvalo zabunu).
I sad je trenutak da saopštim da sam kao retko kada doslovno uživao u svakom kadru “Menka“, dela koje na dramatičan način osvetljava svetle i tamne strane holivudskog Zlatnog doba, kad su samo u nekoliko godina na ekrane stupali danas kultni filmovi “Prohujalo sa vihorom“, “Kazablanka“, “Malteški soko“, “Rebeka“, “Orkanski visovi“… A među njima “Građanin Kejn“ kojem ovaj film odaje omaž. I, ono što je najvažnije, osvetljava doprinos scenaristi koji je omogućio genijalnom debitantu Velsu da na početku ostvari vrhunac koji se u njegovoj karijeri nije ponovio. Ironično zvuči podatak da je Vels jedinog Oskara dobio kao koscenarista “Menka“, uz Menkijevica, koji više nije mogao da radi na nekom ozbiljnijem filmu. Svojoj nesreći je sam prilično doprineo jer je bio teški alkoholičar, umro je 1953. u 56 godini života.
Dejvid Finčer je kao autor potpisao desetak filmova, među njima nezaboravne “Sedam”, “Nestala devojka“, “Društvena mreža“, nikad po svom scenariju i, premda je uvek dorađivao scenarističke predloške, nije se potpisivao kao koscenarista. Orson Vels, kao 24. godišnje čudo od deteta, doradio je Menkov scenario, jedini se pojavio na dodeli Oskara kao koscenarista, dok je Menk preuzeo svoju skulpturicu mnogo kasnije, kad mu više nije bilo ni do čega.
Ubrzo je Vels zaratio sa Holivudom, radeći uglavnom u preostalom delu sveta, noseći se celog života sa producentima, među kojima je bilo i arapskih mogula sa naftom (zato mu se i dogodilo da neke filmove nije završio do kraja života). Za to vreme se u ozbiljnim filmskim krugovima i među kritičarima, profesorima i raznim čudacima, proširila fama o nepravdi koju je Vels naneo svom scenaristi. Ova rasprava je podgrejana posle pojave kapitalne knjige kritičara Endrua Serisa “Američki film“ (1968), u kojoj je preuzeto teorijsko polazište francuskih kritičara okupljenih oko pariskih “Filmskih svezaka“ (Bazen, Trifo, Godar, Romer, Šabrol). Prema ovoj Politici autora, kako je nazvan kritički manifest Andrea Bazena, filmski reditelji su jedini relevantni autori filma, sa uvek prepoznatljivim rukopisom.
Preuzevši postulate ovog kritičkog učenja, koje je prvi put istaklo presudnu važnost filmskog reditelja (u Holivudu, oni su bili samo izvršioci zadatka, a konačna verzija uz pravo na montažne intervencije predata je u ruke studija), mnogi američki kritičari su prvi put primetili autorske poetike velikana kao što su Džon Ford, Hauard Hoks, Alfred Hičkok, Bili Vajlder, kojima je dotad priznavan rang sjajnih zanatlija i malo šta izvan toga. Nakon toga su studije istorije i teorije filma dobile nov zamah na američkim univerzitetima.
Serisova teorija autora je naišla na otpore i žestoka osporavanja niza istaknutih i cenjenih kritičara, kao što su Polin Kejl (kritičarka magazina “Njujorker” i autor desetak kritičkih knjiga), Džon Sajmon (naše gore list, po imenu Jovan Šimon, iz Subotice, inače jedno vreme i srpski zet). Prštale su varnice i teška osporavanja, a kao neprijatan vrhunac ovog žestokog kreševa je nastala studija Poline Kejl “Dizanje Kejna” (Raising Kane), iz 1971. koja se ubrzo pojavila kao predgovor knjige sa prvi put objavljenim izvornim scenariom Hermana Menkijevica. Ova kultna i najuticajnija kritičarka druge polovine 20. veka, u svom radu je tvrdila da slava Velsovog filma “Građanin Kejn“ ponajviše počiva na izvanrednom scenariju, a da je Vels tome dodao svoj pompezan i prenaglašen vizuelni stil. Po njoj glavni autor filma je Menkijevic, kasnije se ona pravdala da je preterala u žaru polemičkih okršaja koji su buktali iz dana u dan.
Zašto u ovoj meri ukazujem na kasniju sudbinu “Građanina Kejna“ koji je pola stoleća bio na prvom mestu kritičkog glasanja britanskog časopisa “Sajt end Saund“? Zato što je Finčer stvarajući svoj film izbegao da na bilo koji način podgreje ovu raspravu o autorstvu filma. U “Menku“ se Vels (igra ga ubedljivo Tom Berk) pojavljuje relativno malo, ponaša se prema Menku s poštovanjem, jedini spor nastaje oko potpisivanja na špici, jer je Menk najpre pismeno pristao da bude isplaćen bez “potpisa“. Ali on, to se dobro vidi u “Menku“, iz razloga odbrane ličnog dostojanstva menja prvobitnu odluku, jer je već u javnosti krenula ružna kampanja protiv njega. Tad se otkrilo da je filmski junak Kejn građen po amoralnom profilu medijskog magnata Randolfa Hersta (vrlo umekšano i stilizovano ga igra Čarls Dens). Vels upozorava Menka da je bolje da ostane bez potpisa, jer će ga Herst onemogućiti u Holivudu. Nažalost, to se dogodilo obojici u različitim varijantama.
U filmu se podseća koliko je Herst, kao otac žute štampe i masovni proizvođač “lažni vesti” opasan, jer je na osnovu njegovih izmišljotina izazvan američki osvajački rat na Karibima, a kad je reč o “Građaninu Kejnu“, pošto je doznao da je u filmu on glavni “junak”, ponudio je producentskoj kući RKO da otkupi po basnoslovnoj ceni sve kopije filma i spali ih. Bilo je ozbiljnih nedoumica oko toga, moglo se dogoditi da o Kejnu ostane samo urbana priča a da ga niko nije video. Istorija filma bi danas izgledala drugačije.
Dosad sam nagovestio tematski i problemski okvir filma. Radeći po scenariju svog oca Džeka Finčera, koji je bio poznati novinar i urednik, Dejvid je uobličio mozaičku filmsku priču koja nas iz boravka u pustinji Mohavi u nekoliko flešbekova vraća na dolazak Menkov u Holivud 1933, a potom i u još nekoliko epizoda u kojima se polako sagledava kako je sve to izgledalo u godinama kad je Amerika tonula u tešku ekonomsku depresiju.
Pre 1933. Menk je u Njujorku bio zapažen pisac, novinar i pozorišni kritičar, zbog svog oštrog temperamenta teško se borio sa nemaštinom. A onda mu je prijatelj poslao pismo iz Holivuda u kojem mu je poručio da dođe u filmsku Meku: “Možeš da zaradiš milione, jedina konkurencija biće ti idioti.“ Ispostavilo se da to neće ići tako glatko.
Našao se u biranom poslovnom svetu, u kojem glavnu igru vode Luis Mejer, vlasnik MGM, medijski magnat Randolf Herst, producenti Dejvid Selznik i irvin Talberg, a unaokolo filmski svet iz kojeg se izdvaja druga Herstova žena, lepa i talentovana glumica Merion Dejvis (izvrsna uloga Amande Sejfrid). Menk je potekao iz liberalnih intelektualnih krugova, naklonjenih socijalističkim idejama, i zbog toga često zasipa velikane oštrim bodljama.
Kad izbliza uoči kakvim se perfidnim sredstvima služe holivudski moguli da oblate kandidaturu poznatog pisca, levičarski nastrojenog Aptona Sinklera za guvernera Kalifornije 1934, njemu se sve smuči. A pošto neprekidna zloupotreba alkohola pomera norme ponašanja on se na jednom prijemu u Hestovom dvorcu San Simeon doslovno ispovraća!
Njegov mlađi brat Džo je neprekidno u blizini, kaže mu: “Sam si od sebe napravio dvorsku ludu“. Džo će neposredno uoči prerane Menkove smrti, dve godine uzastopce osvajati Oskare za filmove “Pismo nepoznate žene“ i “Sve o Evi“ (1951-52), što se samo jednom ponovilo, mnogo kasnije, sa jednom godinom između, meksičkom reditelju Alehandru Injarituu.
Finčeru je pošlo za rukom da stvarajući film o pripremi “Građanina Kejna” načini delo koje kao u pomerenom ogledalu dostojno referira na ovaj davnašnji uzor. Snimio je film u crno-beloj fotografiji sa patinom starinskih holivudskih filmova (fascinantna fotografija Erika Meseršmita, ovoga puta u vajdskrinu). Oštra kritička percepcija holivudske mitologije (cinične replike Luisa Mejera da je biznis na prvom mestu, a umetnički domet ako se omakne) ne kosi se sa omažom epohi koja je ostavila tako dubok trag i odredila visoke standarde.
Ulogu pisca Menkijevica ostvario je veliki glumac Geri Oldmen, samo tri godine pošto je bravurozno ovaplotio Čerčila u filmu “Najmračniji čas”. On nosi film od prvog do poslednjeg kadra, potresno donoseći lik intelektualca gubitnika, bolesno uronjenog u prekomernu upotrebu alkohola, kao simbol vremena u kome nemaju svi snage da se priberu i da ne dokazuju u svakom času da su u pravu. Kad ga zamole da iz scenarija izbaci glavnu reč “pupoljak” (rosebud), jer će Herst poludeti (tako je nazivao tamni predmet želje na telu svoje Merion), Menk prkosno odbija. A šta bi bio Velsov “Građanin Kejn“, bez onih saonica na kojima je ispisana ovaj reč!
Pored niza zabavnih, smešnih i burlesknih prizora tu je i romantična, platonska družba sa lepom Merion, koja oseća da u tom zverinjaku ovaj šarmantni, alkoholom ošamućeni gospodin nudi zračak svetlosti. Desetine ključnih ličnosti Holivuda iz tih godina su prikazane kao zaokruženi likovi koji znaju ko je gazda i kad je potrebno javno progudati knedlu. I, naravno, nekoliko saosećajnih ženskih likova, uključujući Menkovu suprugu, potom njegovu daktilografkinju nemačkog porekla (muž joj je na frontu, ali na onoj drugoj strani), sve one mu pomažu da nekako završi preuzetu obavezu. To deluje lepo i dirljivo. Muškarci često to ne primećuju, ali im se prašta.
Finčer tvrdi da je njegov otac Džek nekoliko godina bezeuspešno nudio scenario o Menku, umro je 2003. Nema pismenih naznaka da je još neko kasnije radio na ovom rukopisu. I ova poruka nešto kaže.
Ne znam da li je red da pomenem kako sam “Menka“ gledao još pre dvadesetak dana, i, pošto nisam bio siguran da li u svom ushićenju preterujem, ponovo – pre dva dana. Ovoga puta sam još više uživao i slutim: ovo je početak jednog dugog prijateljstva!
