0
Uz El buen patron, Competencia Oficial je verovatno druga španska komedija o kojoj ste u prethodnih godinu dana mogli najviše da slušate. U pitanju je još jedna rediteljska saradnja dvojca Mariano Cohn- Gaston Duprat, koja u isto vreme i ponovo udružuje španske internacionalne zvezde, Penelope Cruz i Antonia Banderasa, prvi put posle filma „Pain and Glory“, Pedra Almodovara iz 2019.
U pitanju je meta-satira na temu nastanka filma i kreativnog procesa koji vodi do krajnjeg rezultata. U nekoj vrsti mekgafinovske postavke (koja je, dakle, potpuno nebitna za dalji razvoj filma) jedan osamdesetogodišnji milijarder poželi da svetu ostavi „nešto lepo“ i na pamet mu pada da to bude- jedan veliki film. Za koji su potom angažovane dve najveće glumačke zvezde i rediteljka sa „festivalskim“ pedigreom. Film treba da bude po romanu o dvojici braće, koji nakon smrti roditelja (za koju je jedan od njih kriv) postaju nemilosrdni rivali, pri tome zaljubljeni u istu devojku.
Međutim, sve najavljeno ostaje tokom celog filma u svojoj pripremnoj fazi, kada rediteljka prolazi sa glumcima kroz scenario i u improvizovanim kulisama postavlja i promišlja scene. U tom procesu sve više dolaze do izraza njihove razlike – Felix (Banderas) je uspešan, ali površan glumac sa „trik“ tehnikom, dok je Ivan (Oscar Martinez) intelektualna i temeljna „stara garda“, dok Lola (Penelope) ima vrlo nekonvencionalne metode rada.
Komedije ima i ona je najuspešnija dok satirično sagledava „umetničke procese“ (u nekom trenutku Lola će svoje glumce staviti ispod ogromne stene koja visi na kranu dizalice, kako bi postigla neophodnu tenziju), ali uglavnom šlajfuje kroz odnose, a naročito rivalstvo dva glumca koje dosta banalno simulira rivalstvo braće iz filma. Cruzova igra u satiri, Banderas u lakoj komediji, a Martinez u daleko kompleksnijem filmu, i ta „nesloga“ oseća se tokom filma.
Čini mi se da se Coh i Duprat nisu na vreme odlučili da li žele da prave ozbiljniju studiju nastanka filma koja je povremeno komična ili laku komediju koja se ruga nemogućnosti pripreme za umetnost i zapravo otkriva da je film nešto što nastaje daleko spontanije i lakše, i uprkos namerama autora. A nekakve ironije ima i što film nazvan po takmičarskoj selekciji na festivalima (očigledno se aludira na „Kan“) taj momenat koristi usputno i kao neku vrstu višnjice na kolaču na kome to ispada nepotreban višak.
Kao lako kvaziintelektualno štivo, ovo će možda najviše prijati fanovima španske komedije i tamošnjih zvezda, ali kao tematski disfokusiran film bojim se da će ovo biti daleko bolje u trenucima, nego u celini.
Bonus video> Lordan Zafranović o Nedi Arnerić i svom novom filmu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
