Istinski panker među bluzerima i džezerima: Kritika filma “Šaban Bajramović - Moje putovanje” reditelja Željka Mirkovića

Piše: Dejan Šapić

Šaban je bio jedinstven ne samo po načinu života već i po muzici koju je pisao, komponovao i izvodio. Tokom muzičke karijere duge 50 godina, od kako je počeo da peva početkom 50-tih godina prošlog veka pa sve do smrti 2008. godine. Menjao je bendove i prateće muzičare koji su se često prilagođavali jedinstvenom nasvakidašnjem glasu „baritonu koji svetli“, retkim darom kojeg je imao Frenk Sinatra. Ostavio je iza sebe 20 albuma, oko 50 singlova i oko 700 napisanih pesama kao pisac tekstova i kompozitor.

Pažnju široke javnosti na sebe je skrenuo filmom „Anđeo čuvar“ (1997.) Gorana Paskaljevića o teškom životu Roma u Jugoslaviji i prodaji njihove dece organizovanim bandama da bi prosili i krali za njih. Roditelji su decu prodavali kriminalcima kako bi porodicu mogli da prehrane. Šaban Bajramović osim što glumi oca jednog od dečaka, pevao je i komponovao muziku za film. Pesma koja je proslavila ovo ostvarenje i smatra se za jednu od Šabanovih najznajačnijih kompozicija (pored „Đelem, đelem“ i „Geljan dade“) je pesma „Sajbija“. Izraz sajbija u romskom verovanju označava Boga svake kuće. Veruje se da mu se mora žrtvovati ovan, kao žrtva za porodicu i kuću.

Posmatrajući karijeru i život Bajramovića vidimo da je bio spreman da žrtvuje sve što je imao samo za jednu stvar, a to je lična sloboda. Nikakav novac, nagrade, slava, nisu bili vredniji od osećaja da je slobodan i da može da radi onako kako ga instikt i trenutno raspoloženje vode. Za slobodu je žrtvovao sve što je imao. Još od 18-te godine kada je zbog ljubavi i devojke pobegao sa odsluženja vojnog roka, vojni sud ga je osudio na tri godine zatvora. Tada je sudiji rekao, bar kako prenose njegovi prijatelji, da „sud ne može da ga osudi onoliko koliko on može da izdrži u zatvoru“, i kazna mu je odmah povećana na pet i po godina.

Neobuzdani bunt ga je odveo u u zatvor na Golom otoku gde je naučio da čita, piše i što je najvažnije da peva i komponuje. Druženje sa intelektualcima, tadašnjim osuđenim političkim disidentima, pomoglo mu je da otkrije svoj talenat za pevanjem. Prvobitnu želju da bude fudbaler zamenio je, za ispostaviće se, blistavu karijeru „Kralja romske muzike“ kako je zvanično proglašen od svetske organizacije udruženja Roma. Inicijativa je potekla od Svetskog udruženja Roma iz Indije a krunisanje je obavljeno u rodnom Nišu, po želji Bajramovića.

U Muzeju džeza Nju Orleansa, prestonici džez muzike u USA nedavno je otvorena izložba "Od siromaha do kralja romske muzike" o životu i radu Šabana Bajramovića (1936-2008) predstavljajući njegovu muzičku karijeru. Tim povodom je reditelj i producent Željko Mirković odlučio da posle više od 10 godina rada završi srednjemetražni dokumentarni film „Šaban Bajramović - Moje Putovanje“ (56 min, Optimistic film, 2024) o nesvakidašnjoj karijeri i njegovom životu. Glavnu ulogu u filmu ima statua Šabana Bajramovića, rad niškog vajara Vladana Ašanina, izložena u Muzeju džeza u Nju Orleansu.

https://www.youtube.com/watch?v=6QZMAA7TfU0

Postavku izložbe i realizaciju Mirkovićevog filma pomogao je Ivan Blagojević, direktor muzičkog "Nišvil džez festivala“. Statua u muzeju i filmu je ista ona koju Nišvil dodeljuju svake godine odabranim izvođačima za najbolju fuziju džeza sa drugim muzičkim pravcima. Film je upravo prikazan veče pre svečanog otvaranja Glavnog muzičkog programa Nišvila, 14. avgusta na Letnjoj pozornici u Nišu.

Reditelj se odlučio da prikaže večno postojanje Bajramovića preko statue koja je sve vreme prisutna u filmu. Simbolično prikazujući da je duh pevača još uvek među njegovim Nišlijama, da nikada nije odlazio. Više od 20 učesnika govore o Šabanu, od članova porodice, kolega muzičara do značajnih ličnosti – kao da je on još uvek među njima. Uz muzičke numere i dokumentarne snimke sa koncerata i inserata različitih nastupa stvara se i kasnije ojačava emotivna veza sa gledaocem.

Direktor fotografije Ognjen Milović odlučio se za sliku između sepije i blago kolorizovane crno-bele. Jasna je namera da se prenese utisak starih razglednica i podsećanja na neke bolja pomalo zaboravljena vremena. Kadrovi su većinom statični u kojima sagovornici govore u kameru osim scena kada se kranom ili kvalitetnim dronom kamera spušta na plato ispred spomenika Bajramovića u Nišu i više puta ponavljanih scena gde kompozitor i Šabanov saradnik Nino Ademović svira numere na klaviru posvećene njemu.

Treba istaći životopisne kadrove dece koja se igraju sa Šabanovom statuom u romskom naselju, gde je Bajramović proveo život, snimanih dokumentaristički kamerom iz ruke. Reditelj koristi kratke izjave sagovornika koji se naizmenično smenjuju uz nekoliko prepričanih anegdota malo dužeg trajanja što daje na dinamici filma i stvara utisak da traje duže od stvarnih 56 minuta.

Različite anegdote su ispričane o njegovom životu. Neke se graniče sa mitom a za neke možemo poverovati da su autentične. Zajedničko im je da je Šaban žudeo za slobodom i da je živeo za trenutak u kome se našao. Nije planirao i mislio na budućnost. Često je postupao iracionalno i ono što bi zaradio brzo bi potrošio na barbut – igru sa dve kockice koja mu je bila opsesija. Kada je imao novca nesebično bi pomagao komšije i prijatelje.

https://www.youtube.com/watch?v=Xd_jA_vsGxg

O svom životu, prema svedočenju prijatelja, napisao je autobiografsku pesmu „Pitao sam malog puža da mi svoju kuću proda“ čiji tekst se smatra za jedan od najoriginalnijih: „Pitao sam malog puža da mi svoju kuću proda, a puž meni odgovara - otkud tebi, druže, para kad si para ti imao na kartama, na barbutu proćerdao...“

Bunt je konstantno bio prisutan u njemu. Odlazio bi sa koncerta ili ugovorene svadbe ne pozdravivši se sa organizatorima, a često bi prekinuo nastup i otišao u obližnju kafanu da igra barbut i pije sa drugim gostima. Prekidao je čak i isplanirane turneje po inostranstvu jer je prosto želeo da vidi porodicu i da se vrati svojim nišlijama.

Muzički kritičari i kompozitori su njegovu muziku okarakterisali kao fuziju romskog melosa, džeza, bluza i soula, a kako vidimo iz mnogobrojnih svedočenja živeo je životom pravog pankera – neukrotivog i nepredvidivog buntovnika.

Pisac Dejan Stojiljković u filmu ga naziva „Odisejem koji putuje od mesta do mesta i vraća se odakle je krenuo – svom identitetu i gradu Nišu“. Bugarska džez pevačica Jildiz Ibrahimova kaže da „Šabanova muzika vlada i pleni svuda u svetu, bez obzira da li ste u Evropi, Aziji ili Americi nije od velikog značaja jer to je muzika koji govori jedan jezik – jezik srca i ljubavi“. Zato se čini suvišnim titl u filmu koji prevodi otpevane romske tekstove pesama na srpski (ili neki drugi jezik, zavisno gde se bude prikazivao).

Mirkovićev film je svedočanstvo o nesvakidašnjoj ličnosti sa naših prostora. Jednostavnim filmskih jezikom se trudi da izazove empatiju kod gledaoca. Posle premijere bilo je suza među publikom, što znači da je uspeo u nameri.

Film “Šaban Bajramović - Moje putovanje” premijerno je prikazan 14. avgusta uoči otvaranja Glavnog muzičkog programa 30. Nišvil džez festivala. Rađen je u partnerstvu sa festivalom, koproducent je Ivan Blagojević, dok je produkcija “Optimistic film”.

Bonus video: Novi dan: 30.Nišville Jazz Festival