0
Autorsko-producentska ekipa koja nam je pre par godina ponudila proto-Stephen Kingovski horor Sinister, a koju čine produkcija Blumhouse, reditelj Scott Derrickson i glumac Ethan Hawke, stiže nam sa još Stephen Kingovskijim izdanjem, ali po kratkoj, istoimenoj priči Joea Hilla.
Iako je materijal koji je poslužio za film nesporno uronjen u tradiciju američkog horora (kidnapovanja dece, klovnovska ikonografija, predgrađe), a koju je, već previše puta pomenuti, King uobličio u popkulturne arhetipe, nema sumnje da su realizaciju ovog projekta ubrzali mamutski uspeh dvodelnog filma „It“, kao i planetarna popularnost serije „Stranger Things“. Jer sve to vas zatiče i u ovom filmu- bolno odrastanje u senci brutalnih zločina koji koketiraju sa nadrealnim.
Godina je 1978, nalazimo se u domu Dinastije, Denveru u državi Kolorado. Već mesecima jedno predgrađe uvijeno je u strah od “Hvatača” koji otima tinejdžere i potom na mestu otmice ostavlja crne balone (a ne telefone). Junaci našeg filma su Fini, šmokljasti dečak koji kao da je ispao iz „Stranger Things“ družine (u interpretaciji budućeg velikog glumca Masona Thamesa) i njegova sestra Gwen (u vanserijski impresivnoj ulozi Madeleine McGraw).
Njih dvoje žive samo sa ocem, alkoholičarem koji ih vrlo brutalno maltretira, ali to je njihov odnos samo učinilo jačim. Nakon što nekoliko dečaka koji su bili bliski sa Finijem nestane, “neminovno” dolazi i red na njega… Fini se budi u podrumu neke kuće u kojoj ga u vrlo bizarnom odnosu drži majkldžeksonovski feminizirani “Hvatač”.
„Crni telefon“ ima previše neobičnih momenata koji možda nisu baš najsrećnije orekstrirani u jednu smislenu celinu, gde i naslov filma nepotrebno pridaje značaja najmanje bitnoj stvari. Prvi deo filma impresionira Derricksonovom posvećenošću da život (tinejdžera) u Americi prikaže bez trunke nostalgije i kroz neočekivano brutalne scene porodičnog i vršnjačkog nasilja (verujete mi, bićete impresionirani!).
U drugom delu filma, preklapaju se kingovski “daroviti” ljudi, sa “šestočulnim” motivima, a na sve to puno prostora odlazi i na ekstravagantno osmišljenog “Hvatača” u maestranoj roli, i od ludačkih maski jedva vidljivog, Ethana Hawkea. Tu, uprkos brojnim dešavanjima imamo osećaj da film tapka u mestu, kao i da Derrickson nije uspeo da na najbolji način dočara neraskidivu vezu brata i sestre.
No, za standarde i štanc-kulturu današnjih horora „Crni telefon“ svojim apsurdno dobrim kastingom, estetizovanom fotografijom i promišljenom scenografijom (ne samo epohe) izgleda vrhunski i sasvim sigurno će (i) kod vas proizvesti utisak da ste gledali mnogo bolji film nego što je ovaj stvarno bio.
OCENA: 7/10
Bonus video: Kosta Novaković – on je bio pravi Đenka
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare