0
Filmski kritičar portala Nova.rs Slobodan Vujanović (Mislite mojom glavom), piše o filmu Gorana Radovanovića "Čekajući Handkea".
Bilo nas je petoro u sali, na obavljanju “službene dužnosti” srednje klase, koja je preduslov i temelj i progresa i civilizacijskih tekovina svake države. Čekajući Handkea je moj prvi susret sa Goranom Radovanovićem i nadam se da ću vrlo uskoro korigovati ovako loš skor gledanjem njegovih igranih ostvarenja Enklava i Hitna pomoć. Jer mislim da zaslužuje. U vezi sa onim pre toga rečenim, mislim da je “lepo” što se ovaj film bori za publiku u bioskopima, ali da na “kraju balade” mora naći neko udarno mesto na RTS-u i zamoliti Srbiju da mu pokloni svojih 74 minuta.
Čekajući Handkea je legitimno propagandno kulturno oruđe Srbije koja jednim festivalskim, “umetničkim” filmom pokušava da skrene pažnju na stanje dela svoje teritorije u kome njegovi građani žive slično zapostavljeno i “čekajući” kao Beketovi Vladimir i Estragon.
Velika Hoča je mestašce na Kosovu sa ozbiljnim kulturno-istorijskim pedigreom. A između ostalog je i jedno od mesta kojima je Nobelovac Peter Handke posvetio svoje vreme i poklonio svoje srce. Sada, vlasnik lokalne vinarije želi da mu se oduži nekom memorijalnom tablom na svojoj firmi. Film nam dočarava njegovo nastojanje da tokom četiri godišnja doba organizuje “proizvodnju” iste od strane lokalnih vajara i umetnika, kao i da dobije prigodan tekst za istu. Sve što dobija zauzvrat su entuzijastična obećanja koja aplaudiraju njegovoj nameri. Paralelno s tim, autor nam kroz neme kadrove prikazuje život, mada je reč “pustara” daleko prigodnija, mestašca i nekolicine njegovih žitelja- sina vinara, lokalne škole, jednog lekara, jedne bake i jednog harmonikaša.
Ne znam da li je Radovanović namerno ili slučajno kreirao tragikomični masterpis, ali njegov film donosi nešto što je preko potrebno autorima koji se bave Kosovom- a to je humor. Vrlo fin i diskretan, ali prisutan. Mi moramo našu muku da pokažemo s dozom smeha ne bi li joj obezbedili pažnju i publiku. Stvari koje Radovanović prikazuje nesporno su tragične, ali izgledaju komično. Čikam vas da se ne nasmejete kad devojčice pevaju pesmu sa harmonikašem (meni je na pamet pao briljantni Dumontov Li’l Quinquin), kada vinarev sin pokušava da izgura auto uz brdo (ako to uopšte i radi) ili kada harmonikaš priča da sprema pesmu “za Handkea”.
Čekajući Handkea uprkos kratkom trajanju ima dosta praznog hoda i nepotrebne repeticije, ali kada se udaljite korak od projekcije i sagledate šta vam je prikazano- baš ta “ispraznost” čini veliki deo sadržaja ovog filma. U kome se glavni junak bavi nečim što nema nikakvog smisla, a zapravo predstavlja sav potreban smisao. Neobično iskustvo. Kao i tamošnji život. Verovatno.
OCENA: 8/10
Bonus video – Nikola Rakočević: Ljudi malo znaju o tome kako se živi na Kosovu