0
Američki glumac Majkl Imperioli, čuven po svojoj ulozi Kristofera Moltosantija, ima vrlo autentičan muzički ukus o kojem je pričao sa čitaocima “Gardijana”. Pominjao je svoje omiljene bendove i omiljene ploče, i vrlo je jasno da je sklon alternativnoj muzici.
Glumac Majkl Imperioli nedavno je oduševio publiku u drugoj sezoni hit serije „White Lotus“, ali najpoznatiji je ipak po problematičnom Krisu u čuvenim „Sopranosima“. Njegova ličnost i pogled na život u potpunoj je suprotnosti sa karakterom koji je igrao u jednoj od najvoljenijih serija svih vremena. Njegovi odgovori na pitanja čitaoca „Gardijana“ u vezi njegovog muzičkog ukusa mnoge će iznenaditi.
Rekli ste da su vam je bend pomogao da izađete iz perioda nezadovoljstva nakon završetka „Sopranosa“. Šta mislite zašto je to imalo takav efekat?
– Grupa Zopa je nastala 2006. godinu daan pre nego što su Sopranovi ugašeni. Tada već neko vreme nisam svirao sa drugim muzičarima. Tokom godina mi je nedostajalo iskustvo stvaranja muzike sa drugim ljudima. Postoji literarna komponenta u glumi i pisanju. Morate biti verni priči, rečima i tome ko je ta osoba. Muzika je mnogo apstraktnija. Ima malo magije u tome, barem za mene. Ne znate odakle dolazi ili kuda ide. I to je veoma zabavno i donosi zadovoljstvo.
Prvi put kada ste videli My Bloody Valentine morali ste da odete odmah nakon toga jer su „vas oduvali“, kako ste jednom rekli. Da li ste imali takvo muzičko iskustvo uživo od tada?
– Otišao sam da vidim Dinosaur Jr i My Bloody Valentine su bila predgrupa. Bili su na turneji Loveless. Bilo je to u Atini, Džordžija, u malom klubu „40 Watt“. Doživeti to bez ikakvog očekivanja bilo je veoma duboko i neodoljivo do tačke u kojoj je teško prihvatiti bilo šta drugo posle toga. Toliko ste ispunjeni da je to dovoljno iskustvo za jednu noć. Kada sam video Smithse, bilo je tako. Turneja The Queen is Dead, 1986, na otvorenom u Njujorku. “The Queen is Dead” je bila veoma važna ploča za mene i moje prijatelje, i videti ih uživo u tom trenutku bila je magija. Tako sam se osećao kada sam prvi put video Lu Rida, Peti Smit i Suicide. Nekada je postojao ovaj veoma mali, ali zaista važan rok klub u Hobokenu, Nju Džersi – „Maksvel“. Blek Frensis je svirao solo dok je još bio u Pixies, samo je on na električnoj gitari svirao sve njihove pesme. Stigao sam veoma rano i bio sam ispred njega. to nikada neću zaboraviti.
Puštali ste Morisijeve pesme u svakoj svojoj emisiji koju ste vodili na radiju NTS, u jednom periodu. Šta volite kod njega i njegovog post-Smitsovog pisanja pesama? I da li su se vaša osećanja prema njemu promenila otkako je dao neke sumnjive komentare poslednjih godina?
– On je beskompromisan i veoma veran svojoj umetnosti, sebi. Kao tekstopisac, on je za mene na nivou Boba Dilana i Lu Rida. Njegova inteligencija, duhovitost i tačka gledišta. Mislim da se zato toliko ljudi povezuje sa njim, ljudi koji se osećaju kao autsajderi. Kada čuju njegove tekstove i vide ga kako nastupa, osećaju se manje usamljeno na svetu. Smithse sam otkrio tek nakon što sam završio srednju školu. Muzički sam bio veoma neupućen. Ali kada sam imao 17 godina, bio sam na Menhetnu i imao sam prijatelje koji su me brzo izložili dobrim stvarima kao što su Smiths. Prešao sam iz srednje škole na časove glume sa ljudima od 20, 30, 40 godina. Na neki način sam bio srećan što sam to uradio. Ali na drugi način, osećao sam se kao dete koje se nalazi u dva sveta. Preselio sam se kod bake i dede van grada. Imao sam nekoliko prijatelja i uživao sam u gradu, ali se zaista nisam osećao kao da pripadam tamo. Na mnogo načina, osećao sam se veoma sam. To je vreme kada pokušavate da otkrijete svoj identitet. Kao mlada osoba koja je želela da bude umetnik, osećao sam da tražim izvesnu slobodu izražavanja, a ti drugi umetnici su mi dali da shvatim da je to moguće.
Mislio sam da je ono što je napisao o Šinejd O’Konor na mestu i sjajno – kako ju je muzička industrija lako napustila. I njemu se to dešava. Izdavačka kuća je odbacila album “Bonfire of Teenagers” i još uvek nije izašao. On je dosta na ivici kontroverze i oni se toga klone. Nisam siguran koliko su bile rasističke stvari koje je rekao. Za mene to nije flagrantni rasizam. Nikada nisam sreo Morisija, ali znam mnogo ljudi u svom sadašnjem bendu i ljudi koji su svirali sa njim u prošlosti koji su veoma pametni i nisu nikakvi rasisti. Oni nepokolebljivo tvrde da rasizam nije deo onoga što on jeste, po bilo kojoj meri. I dalje ga podržavam. Mislim da je njegova situacija slična sa Šinejd na mnogo načina.
Pet najboljih albuma svih vremena?
– To je tako teško. The Wedding Present “Seamonsters” je veliki. „In Utero“ od Nirvane. Postoji live ploča Lu Rida na dva diska, “Take No Prisoners”, iz „Bottom Line“ u Njujorku, 1978. koja otkriva ko je on bio, posebno u tom trenutku – on mnogo priča kroz nju. Ali i koncerti su prilično izuzetni. “Loveless” je veliki album. Volim “Green Mind” od Dinosaur Jr. The Smiths, sve njihove albume. “Vauxhall and I” je moj favorit za solo Morisija. “Horses” [Patti Smith] je sjajna. Prvi album New York Dolls. “So Alone” od Džonija Tandersa. Ovde sam prešao broj, ali je preteško! “Hunky Dory” Dejvida Bouvija zaista me je pogodio kada sam ga prvi put čuo, bilo je to pre nego što sam čuo “Ziggy Sturdust” i “Diamond Dogs” – moja druga dva favorita. Upoznao sam Bouvija u bekstejdžu tokom Reality turneje, što je bilo prilično uzbudljivo. Bio je divan – ljubazan i prisutan. Bilo je kratko, ali za mene je bilo izuzetno važno i nezaboravno.
U vašem romanu, „Parfem mu je spalio oči“ (The Perfume Burned His Eyes), narator ima transformativni odnos sa komšijom Lu Ridom. Kakav je bio proces pokušaja fikcionalizacije stvarne osobe? Da li ste imali lični odnos sa Luom?
– 2013. sam počeo da pišem priču o punoletstvu o tinejdžeru jer je moje srednje dete imalo 16 godina i prolazilo je kroz neke tinejdžerske stvari. Mislio sam da će mi pisanje pomoći da bolje uđem u to stanje uma. Došao sam do priče o klincu koji se preselio iz Kvinsa na Menhetn 70-ih. Nekoliko meseci nakon pisanja, Lu je umro. Upoznao sam ga u poslednjoj deceniji njegovog života. Kada je umro, pogodilo me je kao obožavaoca i kao prijatelja. Kao Njujorčaninu, to je za mene zaista bio kraj nečega. Dobio sam ideju da ubacim Lua u to. Biografske stvari o Luu koji živi sa Rejčel Hamfris na istočnoj strani Menhetna bile su istinite. Interakcija između dečaka i Lua nije bila. Nisam ga poznavao u tom periodu, bilo je sasvim drugačije kada je bio aktivno zavisnik od droge, neka vrsta ludog perioda njegovog života, što sam naučio čitajući i gledajući mnoge intervjue i taj album „Take No Prisoners“.
U kom bendu biste voleli da ste svirali?
– Oh, Velvet Underground na njihovom početku. To je lako.
Bonus video: Dečiji hor na Exitu