0
Drago mi je da je tako dobar odziv na mojoj prvoj samostalnoj izložbi u Srbiji. Nema dana kad mi se neko ne javi, kaže za Nova.rs autorka Kristina Benjocki.
Piše: Nikola Marković
Izložba „Portret planine“ autorke Kristine Benjocki, u Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, biće zatvorena 14. avgusta, kada će u 18 časova biti organizovano i poslednje vođenje kroz izložbu uz prisustvo umetnice, koja živi i radi u Amsterdamu. Postavljena na tri nivoa, Kristinina prva samostalna izložba u Beogradu i Srbiji predstavlja njena višegodišnja istraživanja geoloških i istorijskih slojeva Kanerberga, planine na granici Holandije i Belgije. Njena umetnička praksa idejno se razvija oko ispitivanja potencijala umetnosti da artikuliše i ponovo osvetli zaboravljene istorijske narative ili stvori prostor za nove i drugačije, o čemu govori i aktuelna izložba, čiji je kustos Miroslav Karić.
Sećate li ste kada ste prvi put čuli za Kanerberg, i zbog čega vam je ta planina sa njenim bremenitim istorijskim nasleđem postala inspiracija za umetnički rad?
– To se desilo prve nedelje boravka na rezidencijalnom programu na Jan Van Eyck akademiji, davne 2015. godine. Plan je bio da nastavim istraživanje započeto radom Studija Žarišta: u ateljeu su stajale još neraspakovane kutije sa knjigama, udžbenicima istorije, fotografijama. Otišla sam u šetnju, izgubila se u šumi, i baš kao jedan od protagonista iz filma, naišla sam na čoveka sa gustim sedim brkovima koji me je proveo kroz mračne tunele. Kanerberg sam otkrila sasvim slučajno.
Pejzaž na jugu Holandije je brdovit, prekriven vinogradima i gustom šumom, koja pokriva veliki deo krečnjačke visoravni Kastert. Okolina Mastrihta je poznata po velikom broju takozvanih pećina. Zapravo, to nisu pećine nego kamenolomi, koji su iskopavani još od neolitske revolucije do industriske revolucije, što čini ovaj predeo specifičnim pre-industrijskim nasleđem.
To dugo trajanje i nastajanje ovih podzemnih prolaza je valjda to što je učinilo da se oni u svakodnevnom govoru nazivaju pećinama, iako zapravo nisu. Baš kao što ni takozvane planine nisu planine, ali ih svi u Mastrihtu tako zovu. To je razlog zašto sam izložbu nazvala Portret Planine. Ono što me je privuklo, i što me u poslednjih osam godina fasciniralo, jeste preplitanje različitih narativa i potencijal da se kroz poniranje u tamne hodnike Kanerberga nešto kaže o geopolitici, istorijskom pamćenju i zaboravljanju.
Kustos izložbe Miroslav Karić ističe da se se u svom radu bavite politikama sećanja i zaboravljanja, ali i da istražujete “načine na koji se prošlost konstruiše”. Kako se Holandija odnosi prema nasleđu Kanerberga i svemu što se tamo dešavalo, od II svetskog rata do aktivnosti NATO pakta? Da li i koju vrstu polemika izaziva Kanerberg u javnom diskursu holandskog društva?
– U Holandiji je početkom 90-ih pokrenuta parlamentarna anketa kao posledica otkrivanja azbest skandala. To znači da je nemarnost ministarstva odbrane prema vojnicima gotovo prouzrokovala pad vlade. To je bila jedina javna polemika. Treba imati u vidu je da je ova lokacija bila pod velom stroge tajnosti, tako da se o dejstvu štaba za ratne operacije nije znalo i nije pričalo. Ni danas, trideset godina nakon što je lokacija zatvorena, mnoge informacije nisu dostupne javnosti. Treba da prođe 50 godina kako bi svi detalji postali dostupni javnosti. Naravno, postoje spekulacije. Teorije. Ideje.
Godine 1981. u Amsterdamu je održan protest protiv nuklearnog naoružanja. Do danas je to najmasovniji protest u istoriji Holandije. Taj protest je okupio civilno društvo, studente koji su želeli da se suprotstave planu NATO pakta da od 1981. do 1983. postavi 572 nuklearne glave na tlo zapadne Evrope. Citiram prva dva stiha tada popularnog benda Doe Maar, pesma De Bom napisana je 1982. godine: Making a Career (Before the Bomb Drops) / Working on my future (Before the bomb drops) / I’m running through my agenda (Before the bomb drops) / Safe in the health fund (Before the bomb falls) / And when the bomb falls / Then I lie in my nice suit / Diplomas and my checks in my pocket / My policy and my vocabulary, a-wow! / Under the apartment buildings of the city next to you. (prevod na engleski, op.a.)
Ovim projektom se bavite dugo, ali ste filmsku instalaciju kao centralni deo rada spremali baš za beogradsku izložbu. Kako je tekla priprema za izlaganje u Srbiji i na koji način ste radili sa piscem Stejnom Ferhufom, a na koji način sa kustosom Miroslavom Karićem?
– Mića i ja smo o istraživanju pričali još od samog početka, u toku mog boravka na rezidencijalnom program na Jan van Eyck akademiji u Mastrihtu od 2015. do 2017. godine. Od našeg prvog susreta u okviru izložbe finalista Mangelos nagrade 2016. do danas, Mića ima nesvakidašnju pokretačku energiju, koja pomera planine. Kada me je pozvao da izložem u Legatu 2021. zajedno smo odlučili da publici predstavimo Portret Planine. Ta planina je, dakle, morala da se pomeri iz Holandije u Srbiju, što je bio izazov koji smo oboje oberučke prihvatili.
Rezultat mog osmogodišnjeg istraživanja u Mastrihtu je grupa radova koju čine: Izvođenje Arhiva, Sedimentacija Memorije, Režim Vidljivog, Dokle god Svetlost dopire, Story Board Cannerberg, Mapa podzemnih tunela zahvaljujući D C van Schajku i dvokanalna filmska instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu.
U Legatu smo zajedno napravili uži izbor radova, koncipirajući izložbu po hronološkom rasporedu: na prizemlju se nalaze najstariji radovi crteži i skice, mape kao uvod u samu tematiku, na prvom spratu ambijentalna instalacija sa pet sinhronizovanih Kodak slajd projektora, kamenim blokovima, i 400 crteža. Na drugom spratu prostorna instalacija sa dvokanalnim filmom u trajanju od 40 minuta koja je premijerno prikazana beogradskoj publici.
Režiju, tekst i scenario fima sam radila u saradnji sa holandskim piscem i umetnikom Stejnom Ferhufom, koji je zajedno sa Darijom Kiselevom radio montažu filma. Dalje, u filmu su učestvovali Kasper de Brink kao direktor fotografije, Ditmar Gune kao fotograf na setu i dizajner svetla, Šurt Letajn kao dizajner zvuka, Leo Svirski – kompozitor na bas harmonici, Ana Smaragda Lemanru i Ivo Sprej – glasovi, i glumac Robi Smets. Na kraju ali ne manje značajno, film zatvara scena sa slepim mišem i odlomkom teksta iz poglavlja IX teza o konceptu istorije, Valtera Benjamina (Anđeo Istorije u našem prevodu).
Kako funkcioniše odnos na relaciji kustos-umetnik/ca, posebno u ovom konkretnom slučaju? Kako izgleda ta unutrašnja dinamika pripreme izložbe u koju posmatrač nema direktan uvid, već vidi samo krajnji rezultat?
– Bili smo oboje svesni da će rad na izložbi biti veliki poduhvat, s obzirom da je godinama prikupljan materijal bio nepregledan, kao pravi lavirint. Zajedno smo u razgovorima pronašli način da materijal vidimo u novom svetlu i da pronađemo nove veze između narativa… Ono što mi je posebno značilo je poverenje i apsolutna podrška koju je Mića pružio u ovom maratonskom poduhvatu.
Na koji način ste doživeli sam prostor Galerije-legate Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića u kontektu pripreme vaše izložbe?
– Prostor je fantastičan, pruža toliko mogućnosti i naravno tri nivoa su nam ponudila dovoljno prostora da radove pokazemo u najboljem mogućem svetlu. Želim da istaknem da je tehničko osoblje dalo veliki doprinos da sve prođe u najboljem mogućem redu.
Ako govorimo o istoriji kao inspiraciji, poznato je da u Srbiji i na Balkanu imamo “višak istorije”, a naročito brojne i oprečne interpretacije istorijskih dešavanja, naročito u II svetskom ratu i kasnije ratovima devedesetih. Da li vas ove “domaće” teme inspirišu u umetničkom smislu i koliko je teško napraviti otklon od političkih konotacija i ideoloških sukoba u našem društvu?
– Da. Historikerstreit je velika tema koju sam obrađivala u radu Studija Žarišta. Ova instalacija sa deset tekstila 9.5m dužine i 4.5m širine ima za cilj da deo tog konflikta učini opipljivim kroz upotrebu udžbenika istorije koji su štampani između 1952 i 1992. godine. Ovaj rad je izlagan 2021. u okviru izložbe novih akvizicija Stedeljik Muzeja u Amsterdamu. Ono što sam kratko spomenula na samom početku je da je ovo istraživanje trebalo da se nastavi na Jan van Eyk akademiji, gde sam planirala da obrađujem udžbenike istorije u Holandiji.
Ovo vam je prva samostalna izložba u Beogradu i Srbiji. Kako se osećate zbog toga i koliko ste inače povezani sa domaćom umetničkom scenom?
– Ovo izložba mi predstavlja veliko zadovoljstvo. Ovo je moje prvo samostalno predstavljanje u Srbiji, i drago mi je da je tako dobar odziv. Nema dana kad mi se neko ne javi… Dalje u planu je izložba u Narodnom Muzeju u Zrenjaninu, koja je zbog korone dugo odlagana.
Bonus video: Spoj tradicije i modernog u Silosima
