0
Netfliksova komedija “Ne gledaj gore” (“Don’t look Up”) Adama Mekeja koja je trenutno glavni hit u svetu, pa u Srbiji, ima za cilj da bude upozorenje o klimatskim promenama, ali nasumične kritike i samozadovoljna superiornost potiru njegovu poruku, piše "Gardijan".
Kada ubeđujete nekoga da se predomisli o nekoj važnoj temi, ono što se kaže nije uvek toliko važno koliko način na koji je rečeno. Ako se osoba oseća napadnutom ili nepoštovanom, isključiće svoj mozak i blokirati najracionalnije, ispravne argumente samo iz principa. Homo sapiensi su čudna, emotivna stvorenja, podložnija ubedljivom glasu nego loše predstavljenoj ispravnosti. Zbog toga glasamo za tipa koga bismo rado imali kao prijatelja za piće u odnosu na pomalo otuđujuće kandidate sa čvršćim shvatanjem problema, piše „Gardijan“ u svojoj kritici filma „Ne gledaj gore“.
Nova komedija Adama Mekeja “Ne gledaj gore”, poslednji pokušaj da se građani naše planete zainteresuju za skori kraj podstaknut klimatskom krizom, izgleda da je bar donekle svestan ovog nedostatka u ljudskoj prirodi. Sve se svodi na poteškoće primoravanja nezainteresovanih da se zabrinu, u ovom slučaju o ogromnoj kometi koja juri ka Zemlji na putu sudara neposrednog uništenja. Leonardo Di Kaprio i Dženifer Lorens igraju astronome Rendala Mindija i Kejt Dibijaski, zbunjeno otkrivši da niko nije toliko uznemiren zbog „ubice planete“ koju su otkrili – ni nasmejane voditeljke sa kablovske televizije koje igraju Tajler Peri i Kejt Blanšet, ni Bela kuća na čelu sa predsednicom u stilu Trampa Meril Strip, a ni američki narod.
Mekej jasno razume da izvesna mera ove apatije potiče od suvoparnog pristupa dr Mindija uprkos ozbiljnosti njegove poruke, a ključne činjenice i brojke dovode šefa kabineta Džona Hila u stanje uspavanosti. Ali reditelj i sam pati od varijante istog problema, odvraćajući čak i publiku sklonu da se složi sa njegovim stavovima neefikasnim izvođenjem. Za razliku od mucanja astronoma Mindija napadnutog panikom, Mekej udara visokim decibelima; njegova tehnika je mnogo bliža urlanju Dibijaskijeve u etru da ćemo svi umreti. Osim što njegov scenario navodi očigledno kao da su svi drugi previše glupi da to shvate i to sa pozicije uzvišene nadmoći koja bi oterala sve gerilce koje još treba pridobiti.
Prst pokazuje u svim pravcima, samo da bi se krivica bumerangom vratila na način razmišljanja koji ovaj film oličava. Tu su i prizori kulture slavnih i naša fiksacija na nju – uglavnom u obliku šašave pop zvezde po imenu Rajli Bina, koju glumi Arijana Grande – odzvanjaju šuplje u produkciji prepunoj detalja koji bi da plene pažnju na komercijalnim listama. Veliki loši mediji se pokazuju kao beskorisni, više su zainteresovani za mamce za klikove nego za iskrenu reportažu, iako se scenario takođe oslanja na mašinu za masovnu komunikaciju kao jedinu stvar koja može da preokrene tok javnog mnjenja.
Patetična komedija ima i ton i domet mema na Fejsbuku koji nam je poslao dobronamerni stariji rođak, što je manje za kritiku nego za reafirmaciju ideje da svi mrzimo istu vrstu ljudi.
Tu je i Jul, Timotija Čalameta, mladi skejter koji se mota oko rodnog grada u koji se Kejt Dibiaski na kraju vraća. Dečak meke duše, je bivši evangelista koji još uvek shvata šta njegova vera znači za njega, filozofski zalutao, ali dovoljno samouveren da se zauzme za sebe kada Kejt kaže nešto bezosećajno tokom sukoba koji iskri između njih. On odnosi jednu emocionalnu pobedu isto kao i kad iz ljubaznosti izgovara poslednju molitvu pre nego što nastupi apokalipsa, trenutak koji je toliko upečatljiv zbog Mekejeve spremnosti da uzme u obzir Julovu humanost. Ova scena se ističe kao iskorak iz filma, i to ne samo sentimentalno. Ona je prva instanca koja primorava publiku da investira u bilo koji od ovih likova ili verovanja koja oni predstavljaju, to je jedini put kada se čini da je Zemlja vredna očuvanja.
Bonus video: Glumice čija dela menjaju društvo – gosti Svetlana Bojković i Milena Radulović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare