3
Dugo je sve tinjalo u meni. Taložilo se dosta toga mesecima, a suština je vrlo prosta. Ako vidite da ne možete na jednom mestu stvari da pomerite i da gubite vreme, onda je mnogo bolje da demisionirate i odatle se sklonite. Ja sam u Odboru za kulturu i informisanje Narodne skupštine bio suočen s problemom koji bi se u političkoj teoriji zvao "teror većine", i to prvog dana kad sam seo u stolicu.
Ovim rečima dramski pisac, reditelj i potpredsednik Narodne stranke Siniša Kovačević počinje da objašnjava za Nova.rs razloge za podnošenje neopozive ostavke na mesto predsednika Odbora za kulturu i informisanje u srpskom parlamentu.
U tom odboru su sedeli, kako priča za Nova.rs Kovačević, ljudi koji su stranački delegati, i nemaju ideju i potrebu da kulturu i informacioni prostor ove zemlje učine kvalitetnijim i boljim.
– Informacija definiše kvalitet slobode u jednom društvu, a kultura vreme koje će upravo po kulturnim referencama biti zapamćeno. Neće biti zapamćeno po tome ko je bio ministar kulture ili predsednik Vlade. Malo ko danas zna ko je bio na ruskom prestolu kad je Gogolj pisao „Mrtve duše“ ili na engleskom prestolu kad je Dikens pisao „Dejvida Koperfilda“ ili „Olivera Tvista“.
U početku je Kovačević računao, kako nam priznaje, da postoji nadstranačka svest kod članova tog odbora, polička odgovornost. Ali, nije bilo tako:
– Sve je pretvoreno u prostor svađa i dezavuisanja poslanika opozicije na svaki način. Bilo je tu najbrutalnijih mogućih uvreda, negiranja predloga koji su bili vrlo kvalitetni i lišeni bilo kakvog stranačkog predznaka, a sve je kulminiralo situacijama zbog „tačaka“ koje su vrišteći tražile da budu na dnevnom redu. Recimo, bila je to situacija s „Informerom“ i onim skandaloznim intervjuom. Prosto, terorom većine sve je skidano s dnevnog reda. I to je već bio znak da je tu, prosto, nemoguće bilo šta uraditi. A onda su usledile i salve primitivizma, pa se tako jedan od poslanika većine obraćao drugom poslaniku s rečima: „Pijanduro, marš napolje“. To nije prostor u kojem sam se osećao komforno, niti situacija na koju sam navikao – naglašava Kovačević.
A kao „šlag na tortu“ došla je, kako kaže, „podmetačina s REM-om“:
– Mimo svega što REM ili nije uradio ili je, pak, pogrešno uradio, većina u tom odboru proglasila ga je uzdanicom i paradigmom uspešnog poslovanja. Mislim da, posle toga, više nije bilo razloga da sedim tamo.
Kad je prošlog leta prihvatio da bude predsednik skupštinskog Odbora za kulturu i informisanje, dramski pisac i reditelj rekao je za Nova.ra da je „zagazio u politički potok, i da će pokušati da se domogne druge obale“… A sada, posle svega, misli da je tada pokazao „neku dečačku naivnost“:
– Stvarno sam bio ubeđen da ti ljudi, bez obzira što nemaju potrebnu stručnost da sede u takvom odboru, imaju dobru nameru. Ali, prvi mehur od sapunice pukao je kad je došlo do paradoksalne situacije u kojoj ja, kao opozicioni poslanik, govorim da su promili, koji su određeni za kulturu, nedovoljni i mali, a većina – poslanici vlasti – tvrde da su ti promili više nego dovoljni. Znate, nemam ništa protiv časnih profesija turističkih vodiča, kojekakvih menadžera, građevinaca ili lekara, ali imam protiv takvih profesija u Odboru za kulturu i informisanje. I to je suština. Sve vreme se radilo o apsolutnom nepoznavanju materije, ma neznanju. Bilo je tu i sjajnih ljudi, ali oni koji su činili većinu u tom odboru, usudio bih se da kažem bez namere da bilo koga uvredim, da to čak nisu bili ni konzumenti kulture. A o suštini informacija i toga da se sloboda i demokratija svakog uređenog društva meri na slobodi reči i misli, ne treba ni govoriti.
Koincidencija je, očigledno, „umešala prste“, jer istoga dana kad je Siniša Kovačević podneo neopozivu ostavku u Narodnoj skupštini, u istom domu potpredsednik Odbora za kulturu i informisanje i poslanik SNS-a Nebojša Bakarec izneo je javno u parlamentu nešto što se ne sme – kolike su honorare neki glumci dobijali za serije.
– Njegove priče o glumačkim honorarima i rečenice, tipa: „Opozicija je naoružana do zuba“ mogu samo prokomentarišem time da svako radi prema vlastitoj savesti i inteligenciji. Neko ko koristi vreme u parlamentu se definiše kao narodni tribun, zato što bi njegove rečenice trebalo da budu mudre, pametne, lekovite. Ako je takav biće i zapamćen, dočim će neko drugi biti predmet sprdačine i poruge. No, svako bira svoj put. Sticaj okolnosti je takav da su vrata za poslanike u srpskom parlamentu, čini mi se, preširoko otvorena i da tu selekcije nema. Naročito, kad je u pitanju stranka na vlasti. Vidite da su njihove udarne pesnice bivši članovi nekih drugih stranaka, konvertiti koji su u istorijskom smislu pre 15 minuta ili 15 dana na Vučića bacali drvlje i kamenje. A takvi ljudi su mu i ministri. To očito govori o intelektualnoj slabosti te stranke. Nije više poenta ni u suprotstavljenim stavovima i oštrini iskazanih rečenica, već nedostaje elementarna pristojnost, nema se sluha za drugačiju misao, stav – ocenjuje naš sagovornik.
Bilo je logično, kako opet kaže Kovačević, vraćajući se na doskorašnju funkciju, što se prošlog leta našao na čelu skupštinskog Odbora za kulturu. Više je, kako ističe, napisao, snimio i izrežirao tokom karijere nego što su „svi članovi Odbora pročitali“:
– Meni je to mesto pripalo u kontekstu političke raspodele u parlamentu. Zato sam imao pravo da odatle i izađem. Dočim je moja pozicija poslanika definisana i narodnom voljom. Ja sam, dakle, narodni suverenitet preneo u parlament bez lažne skromnosti. Verujem da je značajan broj ljudi, koji je glasao za listu na kojoj sam bio, glasao za nju zato što sam ja bio na njoj. I nemam pravo da te ljude izneverim!
Dakle, bez obzira na katastrofični model ponašanja u parlamentu, i koliko god mu to ne prija, ostaće poslanik u Narodnoj skupštini. A do tad nastaviće da izlazi na ulicu i protestuje:
– Izlazim na ulicu kao ojađeni, razočarani, pretužni stanovnik prestonice u kojoj su se pre mesec dana desila dva strašna zločina, zato što je ovo društvo definisalo prostor nasilja kao afirmativnu kategoriju. I nemam prava da odustanem. Naravno da ću biti na ulici, naravno da će protesti trajati. Pa, oni su krik tišine. I dokle god ta tišina proteste uvećava, dotle će oni trajati i bivati sve veći!
Bonus video: Siniša Kovačević
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
