0
Za mene je osnovno to da delim vizije, pitanja, pravce razmišljanja, a da ih ne obznanjujem eksplicitno. Važno je ubediti gledaoce da ono što se dešava na sceni intimno pripada njima, da govori o njima, kaže za Nova.rs Marko D'Agostin, jedan od najtraženijih italijanskih, pa i evropskih mladih izvođača i koreografa.
Pred samo izvođenje svog komada “Saga” u finišu nedavno završenog festivala Torinodanca, Marko D’Agostin saznao je da jedan igrača zbog povrede ne može da nastupi. Ništa zato, pomislio je, i izašao je umesto njega na scenu. Na kraju komada o petoro ljudi, porodici u pustoši bez ičega sem sopstvenih sećanja i uspomena, nad zemljom pokrivenim svim onim što je bilo pre, on i njegovo četvoro kolega ispraćeni su dugim aplauzima sa italijanske premijere u pozorištu Fonderi Limone u Montekalieriju, gradiću “sraslom” sa Torinom. S obzirom na okolnosti, dogovaramo se posredstvom organizatora, da pitanja i odgovore sa D’Agostinom, razmenimo elektronskom poštom.
Samo dan ranije stigla je i najava da će D’Agostinov komad “Best Regards” (Najlepši pozdravi), nasta(ja)o istovremeno kad i “Saga”, moći da vidi publika 19. Beogradskog festivala igre u aprilu 2022. Taj komad, posvećenom britanskom umetniku Najdželu Čarnoku, osnivaču kompanije DV8, D’Agostin izvodi sam na sceni. Uključen je i u projekat “20 igrača za 20. vek” Borisa Šarmaca, osmišljen kao “živa arhiva” u okviru koje igrači različitih generacija ponovo tumače najpoznatija sola eminentnih izvođača i koreografa prošlog veka, a posle saradnje sa Černokom, Jasmin Goder, Rozmari Bačer, Vendi Hjuston i drugim poznatim koreografima, u poslednjih 10 godina i sam je nastavio hrabra istraživanja komadima “Olimpijske igre”, “Sve je ok”, “Prva ljubav” i “Lavina”, sve do “Best Regards” i “Sage”.
Odigrali ste italijansku premijeru “Sage” na festivalu Torinodanca, a najavljeno je da ćete izvesti “Best Regards” na proleće u Beogradu. Ta dva komada deluju sasvim različito, ali postoji li ipak neka nit koja ih povezuje, osim što su oba nastala praktično u isto vreme?
– U pravu ste: ta dva komada su veoma različita. U “Best Regards” je samo jedno telo u središtu, a u „Sagi“ je to grupa izvođača. U „Best Regards“ vreme protiče u brzom tempu, izdeljenom na fragmente, a u „Sagi“ se stvari pretapaju jedna u drugu u sporom, staloženom tempu. U „Best Regards“ je glas korišćen na eksplozivan, preplavljujući način; u „Sagi“ su napevi uvek u pozadini, dolaze i nestaju poput talasa… To su verovatno dva međusobno po svemu najudaljenija komada koja sam ikada napravio. Postoji samo jedna nit koja ih možda povezuje, a to je rad uz duhove. Često stavljam izvođače (bilo da sam to ja ili drugi) u masu punu nevidljivih ljudi, pokušavajući da izvedem to tako da ih ti duhovi pokreću. Upravo to se dešava u oba komada: u „Best Regards“ neprekidno prizivam i sećam se Najdželovog tela, pokušavajući da budem pokretan njegovim senkama; u „Sagi“ su svi izvođači okruženi svojim ja iz prošlosti, kao i svim ljudima koje su susretali u životu.
Izgleda da „Saga” nije samo istraživanje mogućnosti pamćenja nego i (ne)mogućnosti da se sećanja podele sa drugima, pa i nemogućnosti uzajamne komunikacije, zar ne?
– Ako ima problematične komunikacije u „Sagi“, to nije rađeno svesno i sa ciljem. “Saga” je, kao i bilo koji drugi igrački komad, ujedno i priča o grupi izvođača okupljenih da ga stvore, pa se otud oni svaki put, bilo na sceni ili van nje, bore da bi komunicirali, to postaje deo komada, kao što biva i sa svim drugim stvarima (stanja njihovih tela, kakav im je dan, kakva im je energija…) Nijedan od ovih elemenata nije tretiran kao tema. Pa ipak, „Saga“ je osmišljena tako da sve to prihvati kao dobrodošlo. Postojao je taj specifičan trenutak tokom procesa stvaranja u kom smo se zapitali da li bi to petoro ljudskih bića koji se sreću i igraju na idealno pustom tlu trebalo tamo da stignu ispunjeni ili prazni. Problem tokom rada bio je sa stvaranjem veza među ljudskim bićima i pitali smo se šta bi bilo najbolje početno stanje. Na kraju smo odlučili da se sećamo i budemo puni uspomena i da od njih napravimo motor za naše pokrete, a takođe i pokretačka snaga za želju kod jednog da bude radoznalo o drugom. Mnoge uspomene su tajne i zato je teško ispričati ih; ali “Saga“ je sva u pokušajima da se dospe u nečiji vidokrug.
Vaši radovi fokusiraju se na vezu između izvođača i gledaоca. Kako zamišljate savršenog gledaoca vaših komada? Na koje načine gledalac može da bude kreativan?
– To pitanje je u samoj srži mojih istraživanja. Uvek pozovem nevidljivog gledaoca da sedi preda mnom tokom kreativnog procesa. Iako nikada nisam napravio – niti me to zanima – koreografsko rešenje u kom su gledaoci pozvani da aktivno učestvuju u izvođenju, duboko sam ubeđen da ima mnogo načina da komad nemametljivo pozove publiku da bude aktivna. Za mene je osnovno to da delim vizije, pitanja, pravce razmišljanja, a da ih ne obznanjujem eksplicitno. Važno je ubediti gledaoce da ono što se dešava na sceni intimno pripada njima, da govori o njima. Povrh svega, uvek se trudim da navedem gledaoca da zamisli ono što nije tu, da zamisli nevidljive pojave, stvari i pejzaže koji nisu fizički na sceni, ali su suštinski važni da se prigrli i prihvati igra. Velika pažnja poklanja se vezama kakve sadrže pogledi: gledam u oči gledaoca, pokušavam da pogodim o čemu misli, prikupljam, tokom trajanja komada, kratke veze “jedan na jedan” kultivisane u tišini, uz intuitivnu moć i mnogo imaginacije.
„Best Regards“ je neka vrsta omaža Najdželu Čarnoku. Kažete da je vam je susret sa njim “ucrtao jasnu liniju na način razmišljanja o izvođenju” i da su za vas tada “mogućnosti igre postale horizont uz kakav je sve moguće da se dogodi na sceni”. Na šta mislite pod tim?
– Najdžela generalno smatraju igračem i koreografom, ali je on mnogo više od toga. Iako je bez sumnje pokret bio u centru njegovih traganja i kvaliteta kao izvođača, ono u čemu je Najdžel zaista uspeo za života to je da stvara predstave koje su bile kao atomske bombe. Njegov najveći dar bio je da upravlja energijom razmenjivanom između scene i publike, i u tom smislu je on najbolji izvođač kojeg sam ikada video – i najbolji zabavljač, takođe, ako tu reč shvatimo u njenom najdubljem i magijskom etimološkom smislu. Da bi to uspeo, Najdžel nije postavljao bilo kakve barijere između žarnova i vrsta umetnosti, tehnika i medija. To ga zaista nije zanimalo. Sve što je moglo da doprinese toj eksploziji na sceni, uklopilo bi se u komad: improvizacija, muzika, pevanje, igra, gluma… Kada sam ga sreo, kao mladi stvaralac u oblasti igre, bilo mi je od fundamentalnog značaja to što mešanje različitih stvari nije nudilo nikakvo promišljanje o interdisciplinarnosti. Nije tražilo dozvolu bilo koje od tih disciplina. Sve je bilo u tome što se dešavalo na sceni, sa publikom. To je jedino što se računa.
Očigledno je da nešto od inspiracije za svoj rad nalazite u književnosti i drugim oblicima umetnosti (kao i u nauci, pa i popularnoj kulturi). Šta, i koga, biste naveli kao glavne uticaje?
– Teško je na to dati iscrpan odgovor. Ali zaista nema jedne inspiracije veće od drugih: kada proučavam/pripremam se za stvaranje novog komada, sve postojeće forme uključujem u dijalog sa samim sobom i svojim delom. Na određenom nivou bi se moglo reći da “inspiracija”, kako ste to nazvali, ne leži u delima drugih, nego u dijalogu kakav mi sami pokrećemo sa tim delima, negde između naših interesovanja i želja i dela koja gledamo/čitamo/slušamo. Tako da je to uvek stvar stava, onoga gde postavite sebe u odnosu spram dela drugih, nevezano za njihov kvalitet, cilj, medij. Istina je da sam gutao romane kao dete i tinejdžer, a i ljubitelj sam filma. To je od mene stvorilo “narativnog koreografa” u većini mojih dela, čak i ne samo u pozorišnom smislu. Neprekidno pokušavam da pronađem pokrete ili dramaturška sredstva koja, kroz apstrakciju ili odstupanja, mogu da nose težinu priče…
Da li je moguće prevesti reči u pokret ili igru u video/film bez gubitaka?
– Gubitak je u samoj osnovi svakog procesa prenosa i prevoda, počevši od samog jezika. Čak i specifičnije i neobičnije reči, kao i one razumljive, nose u sebi različitost u odnosu na ono što je govornik/pisac/mislilac hteo da izrazi i mislim da se umetnost nalazi upravo u toj razlici, u tom prostoru između želje i namere (onoga što želim da kažem/osetim/prenesem…) i postignutog (onoga što se čulo/shvatilo/razumelo…). U tom gubitku je uvek prostor za mogućnosti. U procesu stvaranja trebalo bi uvek očekivati i podsticati nesporazume.
Deo ste projekta “20 igrača za 20. vek”, neke vrste “pokretnog muzeja”. Ako bi se pravio projekat “20 igrača za 21. vek”, koja imena i dela biste vi odabrali?
– Hvala vam na ovom pitanju, otvara mi mogućnost da izrazim zahvalnost umetnicima koji su od mene napravili bolje ljudsko biće, a i povezuje me sa jednom od mojih opsesija: listama, kolekcijama i top-listama. Dakle, evo mojih 20 imena i stvari koje treba sačuvati pred lavinom: Marlen Monteiro Freitas, Klaudija Kasteluči, Kjara Bersani, Ona Doerti, Loren Šetuan, Liz Santoro, Bijonse, Mikele di Stefano, Žanet Novas, pedagog i pokretač Marta Čiapina, Frančeska Penini i njen Colettivo Cinetico, Tabea Martin, Jasmin Ugone, Dejna Majkl, “Furija” Lije Rodrigez, “A Singular Sensation” Jasmin Goder, “Cosas” Alme Soderberg, “One Dixon Road” Najdžela Čarnoka, “Sacre du pritemtps” Romea Kastelučija i, naravno, ceo projekat “20 igrača za 20. vek” Borisa Šarmaca.
*Poseta festivalu Torino danca, u okviru koje je urađen intervju sa Markom D’Agostinom, deo je nagrade „Visa iskorak“ koju dodeljuju Beogradski festival igre i kompanija „Visa“
Bonus video:
Otvaranje jesenjeg Beogradskog festivala igre
