13
Kad je Vučić u pitanju, sve je tako inspirativno. To je jedna tako nezamisliva količina laži. To su slapovi laži. I ja sam osuđen da se bavim Vučićem, i tim likovima, kaže za Nova.rs Predrag Koraksić Koraks.
– „Paralelna stvarnost“ je specifična izložba jer su u pitanju karikature rađene na osnovu tekstova koji su pisali domaći i strani autori za Medija centar. Jednom nedeljno bih dobijao te tekstove, i na osnovu tog teksta bih pokušao da sažmem te reči u crtež. Neke su uspele, neke baš i nisu – kaže kroz šeretski smeh Predrag Koraksić Koraks za naš sajt dok sedimo u Dorćol placu, gde je otvorena postavka „Paralelna stvarnost“ koja donosi dvadesetak njegovih radova koji jetko ali i vrcavo seciraju turobnu stvarnost Srbije, ali i sveta.
I dok primećuje da su posetioci zadovoljni karikaturama predstavljenim na izložbi, koja će trajati do 14. juna, umetnik iz svog, autorskog ugla oseća da je mogao i bolje. Ali, priznaje da su sve karikature „rađene u cajtnotu“:
– Ima dobrih rešenja. Crtežom, slikom pokušao sam ili da ilustrujem reči ili da sve rezimiram tako da možda i nije potrebno pročitati tekst, već samo pogledati karikaturu – objašnjava Koraks.
Ona stara floskula kako „slika vredi više od hiljadu reči“ kao da je idealan opis Koraksovog rada, jer kada se pogledaju njegove karikature sve je jasno, konstatujemo, a on skromno napominje da samo ima specifičan način razmišljanja.
– Razmišljam u slikama i pokušavam da samo crtežom, bez ikakvog teksta, prenesem poruku. Najvažnija mi je stvar da se u mojim karikaturama prepoznaju likovi. Posao je veliki da se napravi prototip jednog lika oko koga se sve vrti. Imam gomilu koverata u kojima se nalaze rešenja za svaki lik od ovih kretena koje moram da crtam. Imam, recimo, po 50 varijanti – te se smeju, pa su tužni, ili veseli, možda plaču, ili se deru…
A na pitanje kakvog su raspoloženja njegovi „junaci“ u poslednje vreme, Koraks odgovara ovako:
– Uglavnom su zbunjeni!
Kao neumorni hroničar zbivanja na ovom tlu već 71 godinu, i dalje ne diže ruke od svakodnevnog rada. Međutim, velikan naše karikature nam priznaje da mu je posao izrazito otežan zbog specifične zdravstvene situacije u kojoj se nalazi.
– Ne znam ni da li je pametno o tome da pričam… Ali, imam polineuropatiju i to me je potpuno samlelo. Ne mogu više da crtam sa četkicom, sa kojom sam radio ceo život. A četkica je jedan „instrument“ koji nema oslonca. Bio sam prinuđen da pređem na neke flomastere, jer u rukama više nemam taktilni osećaj. Ako ne gledam, ne znam šta sam uhvatio… Vrlo mi je teško. Ali, opet sebi kažem – crtež je u glavi, a ne u ruci. Ruka jeste vrlo važna, ali ona je samo sredstvo. I onda ono što zamislim, pokušavam nekako da rešim. Ako ne uspem rukom, onda je tu kompjuter, pa u fotošopu ja to korigujem, doterujem, i ipak ispadne prilagodljivo. Ali, ne mogu više da radim masovne scene, neke prikaze velikih događaja, gde ima mnogo detalja. Sve sam sveo na jedan znak. I shvatio sam da su onda to i najbolje karikature, one koje se svode na znak.
No, uprkos svemu, naglašava da ne želi i neće da odustane od rada, karikature, i prepričava nam, smejući se, jedan skorašnji susret koji ga je dodatno ohrabrio.
– Baš me je pre neki dan na ulici susreo jedan prolaznik iz mog kraja, prepoznavši me i rekavši mi: „Crtaš, crtaš, ali ništa ne vredi“. I na to ga ja upitam da li onda to znači da treba da prestanem da crtam. A njegov odgovor bio je: „Neeee!“
Svestan je Koraks, sa svojim podebelim stažom, da karikatura jeste moćna, ali osvrćući se na sadašnji trenutak u našoj zemlji pomalo je pesimističan.
– Mi možemo samo da nerviramo vlast, ali ne možemo da promenimo ništa. Karikatura je jedna disciplina koja je specifična. Zapravo, ne znam da li su igde u svetu karikaturisti promenili nešto. Uglavnom se dešava potpuno suprotna stvar – da karikaturiste ubijaju, zatvaraju, streljaju, muče… Ne govorim konkretno kod nas, već o svetskoj karikaturi. Imate gomilu svetskih karikaturista koji su po zatvorima. Recimo, u Turskoj, Egiptu… U zemljama gde su na delu totalitarni režimi karikaturisti su na meti. To, zapravo, znači da je karikatura njima opasna. Ali, da li može da promeni nešto, to je veliko pitanje. Možda može na neki način da utiče na svest ljudi koji to prate. Ali, oni već imaju svoje mišljenje. Oni koji vole moje karikature sigurno neće glasati za ovu vlast, a da li će se neko preobratiti, nisam siguran – pojašnjava umetnik.
Karikaturu, a naročito ono što radi, opisuje na zanimljiv način. Ističe, naime, da je karikatura u stvari neki vid osvete.
– Mi se svetimo ovim ljudima na vlasti. I oni će tako biti zapamćeni u istoriji, po nekim istorijskim hronikama kada se budu prelistavale. Kao što se Pjerove karikature i danas prelistavaju i onda vidite koji su to likovi na njegovim karikaturama i kako su se ponašali… Možda i filmski materijali mogu to da zabeleže. Ali, ja stalno govorim, pa evo da opet ponovim – karikatura je presuda. Ostaje, ne može se promeniti. Kada nacrtate nešto, to se ne može promeniti. A, oni ne znaju da crtaju…
I za kraj ga pitamo ko mu je danas najveća inspiracija za crtanje, a Predrag Koraksić Koraks kao iz topa kaže:
– To je Vučić, po difoltu! Kad je on u pitanju, sve je tako inspirativno. To je jedna tako nezamisliva količina laži. To su slapovi laži. Meni je neverovatno da jedan čovek može toliko da laže. Čini mi se čak da on i sam sebe uverava u to. Nemam drugo objašnjenje. To je takva jedna patologija. Potpuno nenormalno. I ja sam osuđen da se bavim Vučićem, i tim likovima. A, šta mi drugo preostaje…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
