0
Japan u bliskoj budućnosti. Vladin program Plan 75 osmišljen je da motiviše starije ljude da se dobrovoljno prijave za eutanaziju, kako bi se rešio problem ubrzanog starenja društva. Starija žena koja ostaje bez sredstava za život, praktični prodavac Plana 75 i mlada negovateljica, Filipinka, suočeni su sa izborima između života i smrti. Da li je ovo fikcija ili idemo ka tome, i to vrlo brzo? Pitanje je koje postavlja rediteljka Čije Hajakava u svom ostvarenju "Plan 75" koji je prikazan večeras na Kustendorfu.
Film počinje scenom koja je inspirisana stvarnim događajem – u staračkom domu u Japanu je ubijeno 19 invalida, sa idejom da „ako ne služe društvu ne treba da žive kao paraziti na račun mladih“. Imaju li ljudi nakon 75 godina razlog ili pak pravo za život? Pitanje je koje takođe postavlja rediteljka kroz fiktivnu priču o zakonu koji omogućava ljudima da odluče da umru pomoću eutanazije kada „oni“ to odluče.
– Ubistvo nedužnih invalida u staračkom domu predstavljeno je kao užas, s druge strane „samoubistvo“ po „savetu“ države predstavljeno je kao humana pomoć društvu. Ima li razlike? U našoj japanskoj kulturi ukorenjeno je duboko u kulturu vaspitanje od malih nogu da nikome ne smemo biti na teretu. Otuda i odluka da se žrtvujemo zarad – drugih, društva, ideje, većeg dobrog – objašnjava Hajakava.
U Japanu je, kako je istakla, goruće pitanje problem ekonomije usled sve većeg porasta starijeg stanovništva.
– Užasna je samo pomisao da govorimo o životima ljudi na osnovu njihove produktivnosti. I baš zbog toga što sam govorila o toj japanskoj kulturi “samožrtvovanja” mislim da bi vrlo lako bila prihvaćena ova ideja o eutanaziji – objašnjava rediteljka.
Govoreći o glavnom liku, staroj samoj ženi koja odlučuje da prihvati “ponudu”, ali na kraju ipak odustaje kaže:
– Kada pored sebe u toj bolnici vidi deku koji umire u tim nehumanim uslovima, sam na bolničkom krevetu bez ičije podrške, ona odlučuje da to nije put za nju. Odlučuje se za život. Pokušala sam time da ostavim tračak nade iako sam i sama vrlo pesimistična kada je reč o budućnosti našeg društva – kaže i dodaje:
– Želela sam da pokažem da nije novac, posao, mogućnosti taj koji nam obezbeđuje “pravo” na život, već život kao takav sa svim što nam pruža – ljubav, odnosi, vreme provedeno sa dragim ljudima… Stari ljudi nisu samo stari, oni su živa bića.
Priznaje da u Japanu raste mržnja između mladih i starih i da je to zabrinjavajuća okolnost:
– To koristi vlada Japana i tu je skrivena poruka ovog filma, ali i onoga što živimo – nemogućnost države da opskrbi svoje građane, da im pruži ono što zaslužuju, te postavljaju ideju da nisu potrebni zajednici.
Tema ovoga filma nadovezuje se upravo na tezu iz besede Emira Kusturice sa otvaranja festivala – koje je sudbina čoveka i njegove duše ako može da bira da za života bude „đubre, a nakon smrti – đubrivo“?
Bonus video: Emir Kusturica na otvaranju Kustendorfa
