1
Kad god se vratim ovde osetim još jače koliko nam fali poruka naše pesme "Ima nas", mnogo više nego devedesetih, jer tada je bila refleksija onoga što se dešavalo na ulici, a sada pričamo o potrebi da nas ima, kaže frontmen grupe "Goblini" koji živi u Bejrutu.
Pet ujutru u Kneževom arsenalu, sviće, stotine nasmejanih mladih ljudi ispred Glavne bine i dalje neumorno skače i uglas peva: „Kada misliš da si sam, mi smo ovde – ima nas gomila“ uz bend „Goblini“. Ova scena sa zatvaranja Arsenal festa u nedelju ujutru ostaće svima koji su joj svedočili zauvek u sećanju. Mi smo imali tu sreću, kao i da neposredno pre izlaska na binu porazgovaramo sa frontmenom benda Brankom Golubovićem Golubom, koji je zbog ovog koncerta doputovao u Kragujevac.
Golub živi i radi u Bejrutu gde pomaže sirijskim izbeglicama i svima kojima su zbog rata neophodne osnovne potrepštine za život u najsurovijim uslovima – od hrane, vode, do zdravstva, školstva… Kako priznaje, humanitarni rad je neprekidno izazovan i težak, ali kada znaš da pomažeš čoveku u nevolji ništa nema cenu. U svemu tome, koliko god da je period težak, kada se popne na scenu oseti svu toplinu ljudi ispred sebe, što mu vrati osmeh na lice.
– Svirke kao što su ove, nas vraćaju u život. Nama je Kragujevac izuzetno bitan grad. Počeli smo u Šapcu, imali smo par malih koncerata, a onda smo pozvani da ovde napravimo veliki, pravi nastup. Razmazili su nas. Pamtiću to zauvek. Nakon Kragujevca smo se vratili u realnost Srbije, gde spavaš na autobuskoj stanici i jedeš bajati sendvič koji ti je majka spakovala pre tri dana. Ovde smo imali tretman rok zvezde. Doduše, ovaj grad je i dalje stecište pank kulture. Zaista je malo mesta koja mogu da se pohvale time. Svaki povratak je bio za korak više. Na sve to, Arsenal kao festival ima neku posebnu magiju. Nikada sebe nisam doživljavao kao zvezdu, tu sam kako bih ljudima pružio lepo sećanje i emocije – sviće, a svi ti ljudi ispred tebe, osmesi… To je nešto što se ne zaboravlja – priča Golub sa posebnim sjajem u očima kada govori o muzici.
Branko Golubović Golub četvrti je dobitnik tradicionalne nagrade „Mikica Zdravković“ koju Arsenal fest dodeljuje ličnostima iz Srbije i regiona za njihov dosadašnji rad na muzičkoj sceni u čast i sećenja na prerano preminulog Zdravkovića (1974-2020), jednog od osnivača ovog festivala, zaposlenika Doma omladine Kragujevac i basistu bendova ČBS i “Vesele osamdesete”.
– Uvek ćemo se sa osmehom sećati Mikice. Čovek koji nas je dočekivao raširenih ruku. Bio je najbolji domaćin koji jedan grad može da ima. Čovek koji će ti pomoći u bilo kom trenutku bez pitanja. Takav je bio on. Velika je čast dobiti tu nagradu i ne znam ni da li sam je dostojan. Ganut sam i beskrajno zahvalan – kaže Golub.
„Goblini“ nemaju često koncerte u Srbiji baš zbog toga što Branko živi u Bejrutu, a zbog trenutne ratne situacije na jugu Libana, veoma je teško putovati.
– U Bejrutu je i dalje normalan život, problemi su dole na jugu, tenzije su krenule da rastu, ali se nadamo da neće dalje eskalirati. Moj posao je usko vezan za tu situaciju, kao i za sirijsku krizu. Ima dosta rada, pratim sve vezano za školstvo i zdravstvo u Libanu. Jedini izlaz odande je kroz taj aerodrom. Komšiluk nam nije nimalo naivan, imamo Izrael na jugu, a ostalo je Sirija – priča i dodaje da je u svemu tome najizazovnija globalna humanitarna kriza.
Priznaje da mu, ipak, najteže pada kada na kraju mora da prihvati da ne može svim ljudima da pomogne.
– Sve je više izbeglica, ljudi beže i spasavaju svoje živote. Ne postoji mogućnost da se svima obezbedi sve što želimo i nekad zaista moramo da stvorimo magiju. Nemamo dovoljno fondova ni u Libanu, ni u drugim zemljama. Jedan od osnovnih problema je globalna ekonomska kriza.
U vreme kada je sve više migranata, napominje Golub, paradoksalno raste mržnja prema drugom i drugačijem.
– Najlakši način da se skrene pažnje od svih problema i nestručnosti mnogih vlasti jeste da se pronađe zamišljani neprijatelj. A, najlakše je upirati prste u čoveka kojeg ne razumeš i razlikuje se kulturološki od tebe. Takve stvari omogućavaju plodno tlo za satanizaciju do besvesti. To sve utiče na ljude, a svedoci smo da se najbolji politički poeni kupuju populizmom. Ujedinjenje na nacionalnoj osnovi prevazilazi sve i postaje šovinizam koji šalje poruku: „mi smo mi, ostali su niži od nas ili hoće da nas ugroze, pa moramo da se branimo“. Međutim, kada bolje razmisliš ko su ti ostali i kako će ti tačno učiniti nažao? Shvatiš da su zapravo ti najglasniji najopasniji. Malo je zemalja koje o tome misle. Narodi se zadovoljavaju praznim pričama političara o lažnom bogatstvu, a zapravo kopaju po kontejnerima – smatra Golubović.
Podsećamo da su „Goblini“ uvek davali komentar na situaciju u kojoj se nalazimo, a kao i svaki dobar pank, vodili su tihu borbu i davali glas malom čoveku sa margine. Zato je, čini se, poruka pesme „Ima nas“ potrebnija nego ikad.
– Kad god se vratim ovde osetim to još jače, mnogo više nego devedesetih kada smo počeli da je pevamo. Tada je to bilo refleksija onoga što se dešavalo na ulici, a dvadeset godina kasnije pričamo o potrebi da nas ima. To je ogromna i poražavajuća istina. Potrebno nam je da nas ima, a u ono vreme nas je bilo. Sve se svelo na individualizam, ljudi razmišljaju o svojoj koži i to na način da se opravdaju za neke stvari koje nisu ni moralne, ni etičke. Nekada se znalo da se sve stavi po strani ako postoji jedan zajednički problem koji moramo da rešimo. To zajedništvo mi najviše fali. Pojave se zračci, trunka svetla, ali nema dovoljnu snagu. Mi nemamo kritičnu masu da pokrenemo stvari da se menjaju.
U većini gradova u Srbiji gde sviraju, kako kaže, oseća tu potrebu ljudi da kažu – idite odavde, ovde više nije ništa ostalo.
– Toliko ljudi odlazi non-stop. Tu temu smo obrađivali u pesmi „Zapad-Severozapad“. Mnogi su se u njoj pronašli. Ja sam se lično pronašao u toj pesmi jer sam deo te priče. Moji sinovi su raštrkani po Evropi gde studiraju i sada počinju da rade. Ne treba im veza i vezica, našli su posao zato što su sposobni i trude se. Nagrađeni su za svoje znanje i imaju dobar život. To ovde nije moguće.
Podsećamo da su nedavno prošli izbori na koje mnogi ljudi nisu ni izašli.
– Nažalost, i to je istina. Međutim, ima i do druge strane, jer je više puta „pucala“ sebi u koleno. Nema ujedinjene opozicije. Kada bi se to dogodilo, možda bi se neke stvari menjale. Do tada, ljudi vide stvari koje im ne odgovaraju i nemaju poverenje. Potreban je jedan vođa koji će s dobrim timom pokrenuti stvari. Ne vidim da će se to desiti u skorije vreme.
Umetnost, ocenjuje, tu ne može mnogo da uradi.
– Na festivale i koncerte dolaze oni koji imaju slična mišljenja, one druge naći ćete po splavovima i klubovima. Njih ne interesuje politika, imaju lagodan život i to im se ne menja. Ne zanimaju ih drugi. Ljudi koji su ovde, znaju šta znači kada pevamo „Ima nas“ i šta to predstavlja. Ali, na kraju krajeva, ono što možemo jedni drugima da priznamo jeste da smo manjina – zaključuje Golub.
Bonus video: Kijanu Rivs nastupio na Arsenal Festu sa svojom grupom Dogstar
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
