3
Klavirska dela kompozitora poniklih sa ovog tla, u Muzičkoj školi "Stanković" oduvek se tretiraju sa izuzetnom pažnjom. Davanjem podstreka interpretaciji ostvarenja srpskih klasika, kao i promovisanju savremenog autorskog stvaralaštva na koncertnom podijumu, pred učenicima, publikom i umetničkom javnošću otvara se čitav jedan čudesni univerzum zvuka.
Sada već tradicionalan, decembarski koncert klavirskih kompozicija srpskih autora, Muzičku školu „Stanković“ smešta na raritetnu mapu institucija koje na živom izvođačkom delu brinu o našem kulturnom nasleđu. Ništa neobično, znamo li da škola postoji gotovo čitav vek i po, počev još od svojih začetaka u okviru Pevačke družine „Stanković“ 1881. godine. Zvanično osnivanje škole pada 1911. na današnjoj adresi Kneza Miloša 1a, dok su 1914. godine dozidana još dva sprata po projektu slavnog arhitekte Petra Bajalovića, sa renomiranom koncertnom salom u sklopu zgrade. Tek 1930. Bajalović je osmislio Veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine, dakle 16 godina nakon onog prvobitno projektovanog prostora ovakve vrste, upravo u Muzičkoj školi „Stanković“.
Pred koncert klavirskih kompozicija srpskih autora, u utorak 13. decembra u Svečanoj sali Muzičke škole „Stanković“, sa početkom u 18 časova, susreli smo se sa direktorkom škole Vanjuškom Martinović, kao i profesorkom klavira u MŠ „Stanković“ Biljanom Krstić, koja je istovremeno i kompozitorka najvećeg broja dela na programu ovog važnog umetničkog događaja.
Vanjuška Martinović, direktorka Muzičke škole „Stanković“:
U današnje vreme verovatno je veoma teško prenositi novim naraštajima klasične umetničke vrednosti. Kako uspevate da sprovedete tako zahtevnu pedagošku misiju u Muzičkoj školi „Stanković“?
Ne bih rekla da je teško prenositi, teško je započeti proces „prenošenja“ i „zaraziti“ mlade ljude klasičnom muzikom. Današnje generacije dece su, nažalost, izložene raznim sadržajima veoma diskutabilne umetničke vrednosti. U tom smislu, naš zadatak je da im, pre svega, formiramo muzički ukus i da ih naučimo da prepoznaju kvalitet u bilo kom muzičkom žanru.
Učenici škole ostvaruju značajne rezultate praktično u svakoj muzičkoj disciplini, u zemlji, ali i inostranstvu. Kakvo nadahnuće im prenosi njihova Muzička škola „Stanković“ na putu međunarodne karijere ili jednostavno dobrobiti da postanu strastveni ljubitelji muzike i možda budući roditelji muzičara i muzičkih znalaca?
Škola se oduvek ponosila kosmopolitskim duhom, negujući nastavni kadar koji prati savremene trendove u obrazovanju, neretko i sam školovan u inostranstvu. Možemo reći da je razgranata mreža „Stankovićevaca“ po celom svetu veoma povezana i da se iskustva, pomoć i podrška stalno razmenjuju između mlađih i starijih učenika. Oni koji se ne opredele za profesionalno bavljenje muzikom, postaju školovani slušaoci i konzumenti kvalitetnih muzičkih sadržaja, gotovo uvek noseći u sebi pozitivna iskustva stečena tokom školovanja u „Stankoviću“. Naši učenici ne dobijaju u školi samo muzičko obrazovanje, nego i životne lekcije i savete koji im koriste u svim oblastima interesovanja.
Tradicija izvođenja klavirskih dela srpskih i regionalnih autora, čini se pravim načinom da – u moru dominacije tuđih kulturnih modela – izađemo na umetničku scenu stvaralačkim doprinosima poniklim sa baš ovog tla. Koliko je važno poznavati sopstvenu muzičku baštinu, da bi se poštovalo i tuđe umetničko nasleđe?
Naša škola se veoma ponosi svojom bogatom tradicijom i činjenicom da su u njoj radili i školovali se muzičari koji su ostavili neizbrisiv trag u srpskoj kulturi i umetnosti. Smatramo da umetnik bez poznavanja i poštovanja svojih korena ne može da bude cenjen i uvažavan bilo gde u svetu. Žao mi je što veoma često u javnosti provejava stav da mi navodno nemamo kulturu i tradiciju, i da u tom smislu nismo konkurentni na međunarodnoj kulturnoj sceni. Mi i te kako imamo čime da se ponosimo, od naše tradicionalne muzike, pa sve do one umetničke, a u prilog tome govori činjenica da su naši kompozitori priznati u svetu, i da je naša tradicionalna muzika često inspiracija bojnim umetnicima iz inostranstva.
Biljana Krstić, kompozitorka i profesorka klavira Muzičke škole „Stanković“:
Na predstojećem koncertu klavirskih kompozicija srpskih autora u Svečanoj sali Muzičke škole „Stanković“, predstavljeni ste svojim brojnim delima. Kako su zapravo nastajale vaše kompozicije za klavir?
Veoma sam srećna što će i na ovom, sada već tradicionalnom koncertu klavirskih dela srpskih autora, biti izvedene i moje klavirske kompozicije za decu. Svi ovi komadi nastali su sa namerom da obogate našu klavirsku literaturu i budu osveženje već postojećim delima, koja su već dugi niz godina u programu nastave klavira osnovnih muzičkih škola. Prateći rad velikih izdavačkih kuća u inostranstvu, zaključila sam da se svuda u svetu neumorno trude da ponude što raznovrsnije edukativne materijale i prilagode ih današnjim zahtevima nastave, vremenu i interesovanju učenika za instrument kakav je klavir. Smatram da je i za naše đake važno da im se pruži takva mogućnost. Kroz svoje kompozicije negujem pre svega zvuk koji je deci razumljiv, udružen sa temama prilagođenim njihovom uzrastu i sa jasnom pričom koju kompozicija opisuje. Često su mi inspiracija dečje igre, pesmice, priče i događaji, ali su mi najdraža dela čiji su nastanak inspirisala sama deca.
Svoje klavirske kompozicije namenili ste različitim uzrastima, ali pre svega najmlađim muzičarima. Da li je važno podstaći maštu kod apsolutnih početnika? Koliko su prvi koraci presudni da se neko vine do zvezda u svetu pijanizma?
Većinu kompozicija napisala sam za najmlađe učenike i u svakoj sam se trudila da ispunim bar dva zahteva: da bude muzički zanimljiva i da u sebi nosi edukativni element. Spojiti ova dva načela i još pri tom kompoziciju prilagoditi određenom uzrastu, nije jednostavno. Za ovaj vid komponovanja potrebno je dugogodišnje iskustvo u radu, a od izuzetnog značaja je razmena iskustava sa kolegama i poznavanje klavirske pedagogije i literature. Prvi koraci u nastavi klavira su od izuzetnog značaja, jer će dete kroz podsticanje mašte, kao i kroz ljubav prema muzici, instrumentu i nastavniku, formirati svoj muzički put. Neće svaki učenik postati profesionalni pijanista, ali svako od njih može iskreno da uživa u muzici. A prava je privilegija da od ranog uzrasta prepoznate mlade talente koji rastu tu pred vama, i kao njihov nastavnik imate tu čast da budete deo njihovog razvojnog puta.
Sa kakvim osećanjima dočekujete koncert na kome će se čuti i vaš autorski rad? Koliko su važni ovakvi događaji?
Koncert dočekujem sa ogromnom radošću! Još uvek mi je blizak osećaj ushićenja sa onog prošlogodišnjeg koncerta, na kome je bilo očigledno koliko su deca uživala u izvođenju srpskih autora, a i gde je čarobna publika svim srcem podržala mlade izvođače. Kontakt sa savremenim kompozitorima veoma je važan, jer već kroz početnu literaturu u muzičkim školama deca sviraju dela istorijskih velikana poput Baha, Betovena, Hajdna, nemajući mogućnost susreta uživo. U prilog ovome citiraću jednu jako mladu i šarmantnu učenicu, koja je nakon našeg upoznavanja po završetku prošlogodišnjeg koncerta, uzviknula sa radošću: „Pa, kompozitori su živi!“.
U školi „Stanković“ uvek se radujemo druženju kroz muziku, a srpski autori će zauvek imati najvažnije mesto u našim srcima.
Bonus video: Prvi koncertni klavir Kolarca ponovo u zadužbini