Film "Prohujalo sa vihorom", nekada klasik američkog filma, privremeno je povučen sa platforme HBO Max. Da li je ovaj potez opravdan i koji bi sve klasici mogli da se nađu na udaru javnosti zbog novouspostavljene "političke korektnosti?
Kako smo ranije objavili, HBO Max je odlučio da „Prohujalo sa vihorom“ povuče iz svoje ponude u svetlu protesta širom zemlje zbog brutalnosti policajaca i sistemskog rasizma koje je podstaklo ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda u Mineapolisu.
U sličnom kontekstu, „Paramaunt netvork“ je povukao i rijaliti seriju „Policajci“.
Iako se „Prohujalo s vihorom“ (Gone With the Wind) u režiji Viktora Fleminga i produkciji Dejvida O. Selznika iz 1939. godine dugo smatra kontroverznim ostvarenjem zbog načina na koji su predstavljeni crni stanovnici Amerike i pozitivnog gledanja na ropstvo, film je ponovo stavljen pod lupu kritike nakon kolumne scenariste Džona Ridlija (12 godina ropstva) koji je u „Los Anđeles tajmsu“ pozvao HBO Max da „razmisli o ukljanjanju“ filma iz ponude jer on glorifikuje Jug posle Građanskog rata i ignoriše užase robovlasništva, te održava u životu „neke od najbolnijih stereotipa u vezi sa obojenim ljudima“.
Kako je HBO Max najavio, „Prohujalo sa vihorom“ će biti vraćen na platformu, „uz diskusiju o istorijskom kontekstu i ukazivanje na sporne prikaze crnih ljudi i robovlasništva“, preneo je Holivud riporter.
Napomenuvši da nije istina, kako su neki konzervativni mediji predstavili, da je „Prohujalo sa vihorom“ cenzurisan, već da je samo privremeno skinut sa striming servisa, Jelena Đurović, novinarka, spisateljica i urednica portala Agitpop kaže da to nije nova praksa.
– U obrazloženju HBO Max se navodi da će oni prilagoditi film gledaocima, tako što će na samom početku u par minuta da objasne istorijski kontekst literarnog predloška Margaret Mičel, rat između Severa i Juga kao i romantizaciju robovlasničkog sistema koji odlikuje ovo delo. Film će se vrlo brzo vratiti na HBO Max platformu iz pomenuto pojašnjenje koje mu neće naškoditi, naprotiv.
Ovakva praksa nije nova: „Dizni+“ je iz crtanog filma „Fantazija“ izbacivao delove koji su rasistički, ali se na njihovom servisu nudi i integralna verzija sa pojašnjenjem. „Vorner“ je sličnu stvar uradio za „blurej“ verzije crtaća „Tom i Džeri“ iz četrdesetih godina prošlog veka – istakla je Đurović.
Iako ovaj film nije slavljenje Kju Kluks Klana, poput „Rađanja nacije“ Dejvida Grifita niti oda estetici nacizma kakvi su filmovi Leni Rifenštal, u tom normatizovanju ipak vreba opasnost i razumljiv je zahtev nekih umetnika i javnosti da mu se pridoda uvodno pojašnjenje, napominje naša sagovornica.
– Osam Oskara, najbolji glumci, kultne replike, sve to stavlja u drugi plan zastavu Juga koja nama ne znači mnogo, ali je za američke crnce simbol opresije i robovanja. Naša perspektiva je drugačija, ali kako neko reče „privilegija se ne očituje u onome kroz šta si prošao, nego kroz ono što nisi morao da doživiš“. Ako jedna vekovima ugnjetavana manjina smatra da joj smeta taj i takav prikaz njihovih života, ko smo mi koji toj manjini ne pripadamo da kažemo drugačije? Ni Grifit, ni Rifenštal ni Selznik neće biti „izbačeni“ iz kinematografije, samo treba imati u vidu proces progresa i posmatrati ih iz svakog ugla – kaže Jelena.
Dr Aleksandar S. Janković, profesor istorije filma na FDU, navodi na početku svog izlaganja jednu od najpreciznijih definicija patetike: „Kada je sila odbrane jača od sile napada“.
– Mislim da je ova godina otvorila mnogo „psihofizičkih čakri“ u celom svetu i da sve to prati jedna (ne)opravdana histerija. Amerika rasizma je ona prava Amerika, uglavnom centralni i južni deo. Ta Amerika se nikada nije promenila jer će zauvek ostati u kreacionističkom, rasističkom narativu, koji je paradoksalan. Možda su Martin Luter i Malkolm X promenili stav o segregaciji i rasizmu u najznačajnijoj dekadi kada su izvojevane slobode u pitanju (rasne, polne, socijalne, kulturne…), ipak, mislim da je popularna kultura učinila najviše za crnačku kulturu, rokenrol, pre svega, zatim TV serije, knjige, filmovi, stripovi: Čak Beri, Majls Dejvis, Džon Koltrejn, Bili Holidej, Džejms Braun, Spajk Li….
Pročitajte još:
Iako nas i dan danas medijska kultura upozorava da se skoro ništa nije promenilo, kroz filmove „Zelena knjiga“ (Green Book) ili „Crni panter“ (Black Panther) i dominantnu hip hop scenu, skorašnji događaji su samo potvrdili da se američki „melting pot“ ugrejao do tačke ključanja. Patetično klečanje i izvinjavanje je „mašenje poante“, što bi rekao jedan moj profesor pre trideset godina. Tako je i jedan komentar jednog malo poznatog scenariste ubedio jedno takvo striming carstvo kao što je HBO da zabrani jedan od najvećih filmova svih vremena zbog rasizma. Postoji ona divna rečenica da je Amerika uništila autentičnu istoriju da bi stvorila lažnu. Ne zaboravimo da je samo tri godine ranije, 1936, Džesiju Ovensu, dobitniku dve zlatne medalje na Olimpijadi u Berlinu bilo zabranjeno da uđe na sopstveni prijem u njujorškom hotelu „Valford Astorija“, jer, Bože moj, takvi su propisi, pa je sa gospođom ušao na ulaz iz kujne. Recidivi građanskog rata su ukinuli ropstvo, ali Afroamerikancima to nikad nije oprošteno. Zato mislim da je ovaj korak licemerje jer korenite promene ćudi nigde nije moguće, ni u Americi ni u Srbiji – ocenjuje Janković.
Pitanje drugosti je obrazac naše suštinske egzistencije, antropološki imperativ i tu mi ne možemo ništa, smatra on.
– Meni je užasno teško da svojim studentima objašnjavam da su tek u poslednjih dvadeset godina desile neke kozmetičke promene: crnac predsednik, Oskar počinje više da ceni crne glumce, kreću češće gej teme, lezbijski sitkomi, pa onda, Oskar počinje više da ceni „žene“? U kakvom to društvu živimo? Jasno je da je uvek postojala neravnopravnost polova, rasa, klasa, ali ovo „guranje kao u kobasicu“, da se što pre operemo od grehova je, opet, „mašenje poante“. Umetnost a samim tim i film treba kontekstualizovati da bi se razumeo kontekst i podtekst. Amerika je 1939. bila drugačija, kao i Amerika za vreme Građanskog rata. Studijski sistem je bio robovlasnički. Vlasnici velikih studija su eksploatisali i uništavali decu glumce, Džudi Garland pogotovu, nanosili im nepremostivu štetu koja im je upropastila živote. A ne zaboravimo da je „Čarobnjaka iz Oza“ i „Prohujalo sa vihorom“ režirao isti čovek, iste godine. Na kraju, prvi glumački „crnački“ Oskar (za epizodu) je dobila Heti Mekdanijel baš za potonji film (za lik Skarletine dadilje Memi, prim.nov). Meni je veći greh bio što su na počecima kinematografije, uglavnom u nemim filmovima, moguli Holivuda bojili bele glumce imalinom da ne bi morali da plaćaju „crnce“. Znači, još jednom, istorija Amerike je istorija rasizma par exellance – tvrdi Janković.
„Prohujalo sa vihorom“ je ekranizacija istoimenog romana Margaret Mičel, objavljenog 1936. godine. Radnja se dešava pre, tokom i posle Građanskog rata u Americi (1861-1865), između Severa koji je bio za ukidanje ropstva i Juga, koji želi da ga zadrži. Glavna junakinja, Skarlet O’Hara (Vivijen Li u filmu), razmažena je ćerka dobrostojećeg vlasnika plantaže s juga, lepotica kojoj muškarci padaju pod noge, ali ona želi Ešlija (Lesli Hauard) – zaljubljenog u njenu rođaku Melani (Olivija de Hevilend). Tokom Građanskog rata i po njegovom okončanju, pobedom Severa, pratimo Skarletin sunovrat, siromaštvo, gubitak imanja, nekoliko neuspelih brakova uključujući i onaj sa šarmantnim Retom Batlerom (Klark Gejbl).
Kada, očajna što je Ret ostavlja jer je shvatila da ga ipak voli, Skarlet razmišlja čemu da se okrene i gde da pronađe nadu. Kao uteha joj dolaze reči pokojnog oca da je Tara, njeno imanje, jedino za šta se vredi boriti, i, sa tračkom sunca u očima, izgovara kultnu repliku: „Sutra je novi dan“.
Film je premijerno prikazan 1939. godine. Bilo je to prvo ostvarenje snimljeno u boji.
Osvojilo je deset Oskara (osam takmičarskih i dva počasna). I dalje je na listi najboljih ostvarenja svih vremena a njegova gledanost do danas nije poljuljana. Ako se uzme u obzir inflacija to je i dalje film sa najvećom zaradom u istoriji (3,7 milijardi dolara, procenjeno je 2019).
Književnica Margaret Mičel, rođena na američkom Jugu kao pripadnica imućne i ugledne porodice iz Džordžije, za ovaj roman je dobila Pulicerovu nagradu 1937. a ovo štivo je i dalje na drugom najčitanijem među Amerikancima, odmah iza Biblije.
Jelena Đurović kaže da je prvi put film gledala još kao dete.
– Bio mi je blizak lik razmažene Skarlet jer sam i sama bila razmažena i živela u domaćinstvu gde smo imali poslugu, spremačice i kuvarice. Kad je počeo rat u Jugoslaviji i moja porodica je prošla slično kao oni na Tari – nismo „jeli korijenje“ i nismo šili haljine od zavesa ali se osetilo šta znači „dabogda imao pa nemao“. Ipak, mi smo za razliku od crnaca u Americi ili Roma u Srbiji i tada živeli u svetu apsolutne privilegije. Odnos između Skarlet i njene crne sluškinje Mami sam kao dete percipirala kao pozitivan. Ipak, glumica koja tumači Mami, Hati Mekdenijel (prva crna glumica u istoriji koja je dobila Oskara), je tokom ceremonije u februaru 1940. godine morala da sedi u drugom delu sale, odvojena od svojih belih kolega. O ovom događaju se govori i u seriji „Holivud“ Rajana Mafija – navodi Jelena Đurović, koja će na portalu AgitPop sledeće nedelje u svojoj filmskoj emisiji govoriti o rasizmu na filmu, kao i o filmovima i serijama koje će pomoći da se bolje sagleda ovaj veliki ali rešiv društveni problem.
– Jer „sutra je novi dan“ ali on treba da bude bolji za sve, ne samo za Skarlet – zaključuje Đurovićeva.
Aleksandar S. Janković smatra da je „Prohujalo s vihorom“ produkcijski, glumački i istorijski tematski trijumf.
– Odlična melodrama smeštena u najpipavije vreme američke istorije. Mislim da ga je reputacija održala do današnjih dana, jer ovaj film u kontekstu vremena ne stari baš najbolje, ali je i dalje poprilično vitalan „osamdesetogodišnjak“ kao i većina holivudskih filmova koji su izašli 1939. „Titanik“ našeg vremena, svakako – navodi on.
Međutim, dodaje Janković, ne samo „Prohujalo“ nego bi, hipotetički gledano, „verovatno svi filmovi pre Novog Holivuda krajem šezdesetih“ mogli biti sporni sa današnje tačke gledišta, u kontekstu spornih stavova prema crncima, ženama, homoseksualcima i ostalim ugroženim i manjinskim grupama svih vrsta.
– Šezdesete godine prošlog veka su bile ključne. Afroamerikanci su stvorili autentičnu kulturu, ključnu za identitet Amerike. Jedini autentični muzički žanrovi, bluz i džez, za početak. Mislim da je belački supremizam imao veći fokus na nativne Amerikance, ili Indijance, koje je genocidirao kao i kolege Španci i Portugalci južnije od SAD. Odatle su vesterni imali za nijansu drugačiju „drugost“. Međutim, istinski revizionistički filmovi u odnosu na Indijance su „Mali veliki čovek“ Artura Pena iz 1970 i „Igra s vukovima“ Kevina Kostnera dve decenije kasnije, a to je bilo skoro „juče“ – ocenjuje Janković.
Od filmova koji, iz današnjeg ugla, politički korektno ili istorijski uverljivije prikazuju položaj Afroamerikanaca u SAD on izdvaja nekoliko svežijih naslova i jedan kultni (Malkom Iks, Spajka Lija iz 1992).
– Meni se jako dopada „Nevidljivi faktori“ (Hidden Figures) o tri afroameričke matematičarke bez kojih NASA osvajanje svemira ne bi postojalo. Onda film o Džesiju Ovensu, „Race“ i, svakako „Služavke“ (Help), „Selma“ i „Malcolm X“.
Izdvojio bih film „Pleasantville“ Garija Rosa iz 1998. koji na jedan suptilan način, da ne kažem bajkovit, govori o svim drugostima u Americi, od Marka Tvena preko Volta Vitmena, Dejva Brubeka, žena, gejeva, političara i na kraju, o „Bitlsima“, koji su dobrano uzdrmali temelje Amerike šezdesetih godina – nabraja Janković.
Na ovaj spisak stavlja i „bleksploatatorske filmove“ iz sedamdesetih kao što su „Šaft“ i „Blacula“, međutim, ti filmovi su namenski pravljeni za „crnačko“ tržište i „za nas koji smo išli u bioskop ’20 oktobar'“, napominje Janković i zaključuje:
– Crnačke figure postaju prepoznatljivije u ovom veku, kao da postoji istinska želja da se dve Amerike asimiluju. Međutim, plašim se da je u pitanju samo teorijski osnov.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare