3
Film sa Al Paćinom iz 1973. je inspirisan stvarnim životom Franka Serpika, koji je bio policajac u Njujorku i istraživački novinar, a koji je postao poznat po otkrivanju korupcije unutar njujorške policije. Drama o policajcima koji zloupotrebljavaju svoju moć, čini se još provokativnijom u današnje vreme.
„Mnoge njegove kolege smatrali su ga najopasnijim čovekom na svetu – jer je bio pošten policajac.“ To je bio slogan za policijsku dramu “Serpiko” kada je premijerno prikazana pre 50 godina, i zadivljujuće je, gledano iz današnje perspektive, da ga je studio “Paramount Pictures” stavio na vrh postera i reklama, i da je publika masovno dolazila da je pogleda, piše “Gardijan” povodom 50 godina ovog filma.
Slogan tačno odražava centralnu tezu filma: da je institucionalna korupcija toliko rasprostranjena u njujorškom policijskom odeljenju – a implicitno i u odeljenjima gradova širom SAD – da bi se policajac zainteresovan samo za obavljanje svoje dužnosti pošteno suočavao s nemogućim (i potencijalno fatalnim) preprekama. Međutim, uneti takav sentiment u mejnstrim danas deluje nemoguće u Holivudu, koji nikada ne bi rizikovao da otuđi pristalice pokreta “Police Lives Matter”.
Sigurno je pomoglo to što je Al Paćino bio na vrhuncu svojih moći 1973. godine, između “Kuma I” i “Kuma II” i početka niza koji će se nastaviti nakon toga, kada će se on i režiser “Serpika”, Sidni Lamet, ponovo sastati za “Pasje popodne”. Kroz lik Frenka Serpika, uzbunjivača koji je rizikovao svoj život da bi otkrio korumpirani sistem, Paćino prenosi nešto od tvrdoće i smelosti Majkla Korleonea, ali je mnogo ranjiviji, s nekim neurednim, privlačnim elementima andergraunda, koji nisu samo maska njegovog lika, već su prilično bliski onome ko je on zapravo. Policajci obično ne pokazuju svoje plesne korake u kancelariji.
Iako će se Lamet kasnije vratiti temi korupcije u policiji s dva sjajne drame iz 80-ih, “Prince of the City” i “Q&A”, on nije bio prvi izbor reditelja za “Serpiko”. Jedna od izvanrednih osobina filma je ta što se čini da je Lamet doveden u poslednjem trenutku i da je morao da improvizuje tokom snimanja. To je uzbudljivo, spontano i nesavršeno, s nepredvidivošću koja odgovara samom materijalu.
Film počinje sekvencama koje se prepliću između Serpikovog dolaženja na dužnost i momenta kada ga hitno prevoze u bolnicu sa prostrelnom ranom na licu. Od tada, ostatak filma odvija se unazad, dok on započinje svoj prvi dan kao patrolni policajac i ne stigne ni do svoje porudžbine za ručak pre nego što otkrije da je pronevera uvek aktuelna za policiju. Njegov nadređeni mu kaže da jedu besplatno u lokalnom restoranu jer policajci vlasniku daju olakšicu za parkiranje tokom dostave. To možda zvuči kao nevina situacija, ali niz odatle postaje ozbiljniji.
Dok Serpiko pokušava da se probije do zlatne detektivske značke, trudi se da prevaziđe jaz između odeljenja i zajednice kojoj služi, počevši od civilnog izgleda koji ga dovodi u sukob sa svojim konzervativnim, pažljivo podšišanim kolegama. Kratko nakon što stigne u Odsek za kriminalističke istrage (BCI), neko mu predaje kovertu sa 300 dolara u kešu i pravi problemi počinju. Odbija da uzme ono što bi predstavljalo njegov deo novca za zaštitu koja je povezana sa jedinicom, ali izlazak s tim pred nadređenima na bilo kojem nivou, a kamoli pred novinarima ili državnim agencijama, učinio bi ga izopštenim. Bira pošten put i gotovo ga to košta života.
Serpiko svaki dan ide na posao i pokušava da pravi ogrlice, istovremeno uporno moljakajući svoje nadređene da iskorene korumpirane policijske uprave ili ga premeste na čistiju operaciju. Kada prođe dovoljno vremena, on i njegov jedini saveznik Bob Bler (Toni Roberts) odlučuju da se obrate novinarima i vide da li skandal može da natera gradonačelnika da reaguje.
Hrabrost stvarnog Frenka Serpika dovela je do posebne komisije u aprilu 1970. godine i značajnog čišćenja u njujorškoj kriminalističkoj policiji, ali pravi uspeh filma leži u tome kako oštro artikuliše uticaj institucionalnog truljenja na svakog policajca u odeljenju, čak i one koji su možda došli na posao s mrvicom Serpikovog idealizma. Čak i kada neprijateljstvo prema Serpiku nije otvoreno, može se osetiti svaki put kad uđe u stanicu, a njegov pokušaj ubistva je poput pasivnog pokušaja ubistva, pri čemu ga navodni saborci namerno izlažu opasnosti. Kroz Lametovu uobičajeno sjajnu lokaciju za snimanje, ulice Njujorka odražavaju nebrige o njegovom izgledu, jer ljudi odgovorni za čišćenje dopuštaju da se truljenje širi.
Objavljen usred avanturističkog perioda u američkoj filmskoj industriji, “Serpiko” je postigao više čak i od filmova kao što je “Kum” u tome da pretvori Paćina u lice jednog kratkog trenutka kada je nihilizam bio poželjna osobina. Mogao je da igra jedinog poštenog čoveka u sobi punoj ljudi sa oružjem i da ubedi publiku da preispita svoje razumevanje policijskog rada i ceni hrabrost potrebnu da se stane iza svojih uverenja. Film, poput života svog junaka, ostaje javno dobro.
Bonus video: Skorseze o novom filmu
