0
Debitantsko igrano ostvarenje Gorana Nikolića o usamljenom ratniku-povratniku iz Kosovskog boja ostaće, i zbog specifičnog pristupa, ali i zbog demonstriranog “bioskopskog autizma”, nažalost slabo gledano. Što ne znači da ne treba da se potrudite da ga ulovite za njegovog kratkog veka na velikom ekranu.
piše: Slobodan Vujanović/ Mislite Mojom Glavom
Nikolić je svoj film konceptualno zaoštrio do krajnih granica. Ratnik povratnik preko polja i kroz šume vraća se svojoj kući. Usput, oslobađa dečaka iz kandži bandita (ili je ovaj bio njihov najmlađi član), i ovaj mu se u tom nikad-stići povratku pridružuje kao levo smetalo. Međutim, kako u ovom filmu nema dijaloga, a slično animiranom serijalu Primal, Genndy-ja Tartakovskog, ratnik i dečak se zbližavaju kroz seriju nemuštih scena- prvo nepoverljivo i prepucavajući se, potom kao dva ravnopravna gubitnika, a potom kao zatvoreni otac i razmaženi sin (scena kada ratnik u širokom planu hoda podno horizonta i jedva vuče nogu za koju mu se privezao dečak ide u antologiju srpskog filma!).
Radnje nema. Ratnik se vraća. Dečak ide sa njim, jer nema ni kome, ni gde da se vrati. Oni sve vreme hodaju, sem kad zastanu. Nikolić je svoj arthaus pristup kombinovao sa par naturalističkih scena, pa tako vidimo ratnika u post-traumatskom povraćanju, potom tokom obe vrste nužde, a naročito je dobro izvedena jedna od poslednjih, mučnih scena kada ratnik, konačno, stigne kući. Fotografija Vladimira Đurića je više nego impresivna i uprkos evidentno nepostojećem budžetu u velikom broju prilika kreira utisak kao da pratimo epski povratak nekog krstaša u daleko moćnijoj inostranoj produkciji. Mladenu Sovilju koji igra ratnika fali samo par filmova da postane “srpski Mads Mikkelsen”.
Ali, repetativnost je uprkos nekolicini beketovsko-čaplinovski duhovitih ili dramatično režiranih scena (poput one kada Turci napadaju ratnikovu ženu) ubitačna iako film traje samo 71 minut. Međutim, najstrašnija od svega je naracija Žarka Lauševića, koji se izdaje za dečaka. Konceptualno, naracija je u kontri sa filmom, jer nepotrebno (i loše) pojašnjava sve ono što je najveći adut filma- apstrakovanje jednog procesa. A u praksi je zahvaljući Lauševićevom drvenastom pripovedanju i neprimereno modernom i beživotnom diskursu izlaganja nepodnošljiva. Film bi bio daleko bolji bez nje. Za šta svakako pohvale zaslužuje i muzika Ane Krstajić koja je egzotičnija i daleko manje etno (sem u završnoj temi) nego što bi očekivali, i to značajno doprinosi vrlo specifičnoj interpretaciji priče o povratniku.
Heroji, bespotrebno u odjavnom titlu posvećeni “svim malim herojima” (wtf?! ko su ti?!), uopšte nisu o herojima, sem u nekom širem smislu da je svako ko se otisne u rat, heroj u startu jer ga čekaju strašne stvari. Ovo je meditacija o “danu posle” rata kada je, barem u “srpskom slučaju”, sve ionako izgubljeno.
OCENA: 7/10
Bonus video: Sovilj – Štit i mač u filmu „Heroji“ nosio Žarko Laušević u „Boju na Kosovu“
