3
Srđan Koljević, filmski scenarista, reditelj i redovni profesor na Katedri za dramaturgiju Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, koji je preminuo sinoć u 56. godini, poticao je iz ugledne porodice, a otac Nikola je bio jedan od najcenjenijih šekspirologa u bivšoj Jugoslaviji koji je tokom rata na ovim prostorima počeo da se bavi politikom.
Koljević je tokom višedecenijske karijere svoje ime vezao za neka od najcenjenih domaćih ostvarenja. Na filmu „Nebeska udica“ radio je kao koscenarista, režirao je i napisao scenario za „Sivi kamion crvene boje“ (koji je dobio 11 međunarodnih priznanja na 40 festivala, uključujući i nagradu Ministarstva kulture Nemačke za najbolji film), a 2007. bio je koscenarista filma „Кlopka“, prvog srpskog ostvarenja koje je ušlo u uži izbor za nagradu Oskar, i prvog srpskog scenarija čija su prava za rimejk otkupljena u Holivudu.
Ljubav prema umetnosti i pisanoj reči se generacijski prenosila u porodici Koljevića. Srđanova ćerka Katarina danas se bavi režijom, dok je njegov otac bio Nikola Koljević, univerzitetski profesor, prevodilac i esejista. Kulturni doprinos Nikole Koljevića bio je vidljiv i u obnavljanju „Dućićevih večeri poezije“ u Trebinju, „Andrićevih dana“ u Višegradu, „Kočićevih dana“ u Banjaluci i „Višnjićevih dana“ u Bijeljini, danas kulturnih manifestacija od nacionalnog značaja u Republici Srpskoj.
Srđan Koljević nije često govorio o svom ocu. Digitalnih zapisa o njihovom odnosu nema, ali ga je scenarista i reditelj pomenuo 2013. godine, kada je najavljivao svoj sledeći projekat.
– Ideja da obimna putopisna (i ne samo putopisna) knjiga Rebeke Vest „Crno jagnje, sivi soko“ može biti uzbudljiva osnova za TV seriju datira još od 1988/89, kada su fragmenti knjige, u prevodu mog oca Nikole Koljevića, objavljivani u Književnim novinama. Glavni urednik Televizije Sarajevo, Slobodan Terzić, bio je zainteresovan da JRT u koprodukciji sa BBC-ijem pokrene taj projekat. Nije se daleko odmaklo u pregovorima (osim jednog mog sastanka sa urednicima BBC-a 1989, kada sam kao student dramaturgije provodio leto u Londonu radeći „na crno“ kao kuvar u restoranu). U okolnostima koje su brzo počele da se menjaju kod nas, projekat tog obima nije bilo moguće realizovati – napisao je on tada za portal „Knjiženstvo„.
Nikola Koljević je važio za jednog od najcenjenijih šekspirologa u bivšoj SFRJ, ali je ova karijera donekle pala u drugi plan kada je svoju energiju usmerio ka političkom delovanju.
Generaciji koja se dobro seća devedesetih godina prošlog veka, njegovo ime se vezuje za prve višestranačke izbore u tadašnjoj Jugoslaviji. Koljević je, naime, 1990. izabran za srpskog člana Predsedništva Republike BiH, da bi dve godine kasnije napustio tu poziciju. Za vreme rata bio je potpredsednik Republike Srpske i bio je nosilac najvišeg odlikovanja RS – ordena Republike sa lentom. Koljević je bio i jedan od osnivača i prvi predsednik Udruženja književnika Republike Srpske.
Poznato je i da je Koljević bio potpisnik Aneksa IV Dejtonskog sporazuma, a zbog bliskog odnosa sa Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Biljanom Plavšić, često je bio na meti kritika. Najviše mu se spočitavalo što je od „vrsnog intelektualca“ postao „ultranacionalista“, kako je pisao portal „Al Jazeera“ 2017. godine.
U presudi Radovanu Karadžiću iz 2016. godine, Međunarodni kazneni sud za bivšu Jugoslaviju (ICTY) uz podršku UN-a identifikovao je Koljevića kao deo udruženog zločinačkog poduvata, koji je uključivao i Karažića. U njemu se opisuje da je Koljević bio „posebno ekstreman“ i zalagao se za proterivanje bosanskih Muslimana kako bi se stvorila homogenost teritorije, te je tvrdio da je „Srbima nemoguće živeti s bilo kim drugim“:
– Veće utvrđuje da su zajedno s optuženim, Krajišnikom, Koljevićem i Plavšićkom delili nameru da se izvrši zajednički plan trajnog uklanjanja bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata s teritorija pod kontrolom bosanskih Srba, te kroz njihove položaje u vodstvu bosanskih Srba i učešćem širom opština, doprineli su izvršenju zajedničkog plana od oktobra 1991. do najmanje 30. novembra 1995.
Koljević je 16. januara 1997. godine pokušao da izvrši samoubistvo, pucajući sebi u glavu. Od posledica samoranjavanja preminuo je devet dana kasnije, u bolnici u Beogradu, u 61. godini.
– U politici ima malo dobrih ljudi. I u Evropi je malo dobrih političara, a još manje dobrih ljudi. Dobri ljudi ne idu u politiku, biraju neke druge profesije. Zbog toga sam srećan što me i pored svih funkcija, svi oslovljavaju sa „profesore“. Moram priznati da sam na tome radio. Čak me je i predsednik Klinton tako oslovio… – govorio je Koljević.
Prilikom obeležavanja 20. godišnjice od njegove smrti otkrivena mu je spomen ploča na rodnoj kući u Banjaluci.
– Njegov doprinos u funkciji potpredsednika je nesumnjiv. Želim da mu se zahvalim, jer bez njegovog doprinosa i smirenosti mnoge stvari bi bile na drugi način rešene… – poručio je tada Milorad Dodik.
Tom prilikom govorila je i Koljevićeva ćerka Bogdana, koja je doktorirala političku filozofiju na univerzitetu New School for Social Research u Njujorku i od 2007. godine radi kao urednica časopisa „Nova srpska politička misao“.
– Moj otac bi, kao što je mnogo puta činio, i danas rekao koliko je važno srpsko jedinstvo, kao i koliko oko najbitnijih pitanja moramo biti složni. Rekao bi, verovatno, i da je Republika Srpska danas najsvetliji i odlučujući putokaz za srpsko pitanje u celini. Podsetio bi kako upravo u cilju jačanja demokratije treba jačati naciju jer su nacionalno i demokratsko nerazdvojivi elementi – poručila je ona tom prilikom.
BONUS VIDEO: Milica Kralj o Srbiji na raskršću
