"Ko bi psihološki stabilan tetovirao pesmu po celom telu": Svi apsurdi represije režima nad običnim ljudima u "Teheranskim pričama"

Piše: Dejan ŠapićPosle odgledane selekcije od osam filmova programa “Divlji film” na 16. Internacionalnom festivalu filmske režije u Leskovcu – LIFFE koji je trajao od 14. do 19. septembra pokušao sam da pronađem najmanji zajednički sadržalac. Šta je to što ih povezuje u jednu selekciju? Ključne reči su: traganje i borba za istinom, za pravdom. Ravnopravnost, želja za promenama, odsustvo ustaljenih životnih konvencija. Medju sobom žanrovski i stilski različiti, autori tragaju za novim filskim jezikom kao i što njihovi junaci istražuju svet oko sebe. Često beskompromisno kao što je to radio i sam Dušan Makavejev koji je bio inspiracija selektorima, tandemu - Uroš Tomić i Marko Sopić koji su nagradu za selekciju “Divlji film” nazvali upravo po Makavejevu.Jedno od takvih beskompromisnih ostvarenja su “Teheranske priče”. Slikovito i duhovito iranski reditelji Alireza Khtami i Ali Asgari prikazuju nam represiju režima u crno-belom filmu “Teheranske priče” (2023.) premijerno prikazanim na ovogodišnjem Kanu u selekciji „Izvestan pogled“, jedinom iranskom filmu prikazanom ove godine na Kanskom festivalu. Različiti ljudi u Iranu stavljeni su pred birokratsko ispitivanje u devet priča oko često trivijalnih stvari koje su ih zadesile. Devet priča i devet različitih junaka, pripadnika nazovimo “radničke klase” nalaze se ispred kamere formata slike 4:3 i govore u nju. Deluju kao dokumentarni razgovori sa pojedincima na različite teme u trajanju u proseku po 8 minuta. Svaka od priča nosi ime po njenom protagonisti. Gledamo osobu koja se obraća nepoznatom autoritetu čiji glas čujemo ali onoga iza kamere koja postavlja pitanja ne vidimo. Simbolično reditelji na taj način pokazuju autoritet birokrata i naznake tihe represije režima nad običnim ljudima. Obične priče, međusobno nezavisne, čine nam se nasumično odabrane. Kao celina zajedno pokazuju apsurd birokratije i pravila koje vode u represiju.

Prva od njih počinje se sa mladim ocem. On stoji pored šaltera i treba da prijavi ime novorođenog sina. Hoće da mu nadene ime “David” koje nije iransko niti muslimansko. Ime je želja njegove supruge da joj se sin zove po njenom omiljenom evropskom pesniku. Službenik u razgovoru sa njim odbija da registruje “zapadno” ime iranskom državljaninu jer to nije zakonom regulisano. Predlaže mu da ga nazove “Husein”, “mnogo je lepše i više odgovara Iranu”. Sledi devojčica u prodavnici odeće sa majicom Miki Mausa koja sa ljubičastim slušalicama na ušima bezbrižno igra uz zvuke neke popularne strane pesme. Ona čeka da njena majka uz konsultacije sa prodavačicom odabere najbolju haljinu i hidžab koje će je potpuno pokriti, ostaviti vidljivim samo deo njenog lica za školsku priredbu, jer tako nalažu pravila škole. Zatim sledi žena kojoj su konfiskovali auto jer nije nosila maramu preko glave u javnom saobraćaju... dok ona argumentovano objašnjava kako je auto “privatan prostor” u kome nije obaveza nositi hidžabom pokrivenu glavu.

Tako redom, stižemo do devojčice koju direktorka u srednjoj školi pozove da je pita da li ima dečka koji je dovozi motorom u školu pod pretnjom da će to reći njenom ocu. Posle duže rasprave o i predavanja direktorke o nedozvoljenom ponašanju nastaje preokret kad joj učenica odgovori kako je nju – direktorku škole, lično videla u parku kako šeta sa nepoznatim muškarcem koji joj nije niti suprug niti rođak...Puno je duhovitih momenata i ironije u kratkim pričama, prikazujući apsurd zatečene situacija i pravila koja vladaju u društvu Irana. Priče koje kasnije slede postaju manje smešne i zadiru u egzistencijalna pitanja oko prijema na posao i mogućnost poslodavca da traži od vas šta god mu padne na pamet. Uzeti su za primer verbalno seksualno uznemiravanje devojke od koje se traži da skine maramu sa glave, što je nedopustivo prema iranskim zakonima a onda i da sedne pored vlasnika firme dodirujući mu ruku. Sledeća priča govori o starijem muškarcu na razgovoru za posao od kojeg poslodavac traži da odgovori na pitanje “Da li ste musliman” i kasnije da mu recituje stihove iz Kurana i pojašnjava značenje pojedinih delova svete knjige.

Zanimljivo je da je film nastao pre pokreta podstaknutog smrću Mahse Amini, uhapšene zbog navodnog kršenja zakona o hidžabu, a snimanje već počelo kada su se održavale demonstracije širom Irana uperene protiv obaveze nošenja marama žena u Iranu. Da podsetimo, povod za demonstracije proširene celom zemljom je prebijanja jedne devojke od strane policije u Teheranu jer nije imala maramu na glavi i koje je završeno smrtnim ishodom – nedužna Mahsa Amini je priminula u policijskoj stanici 16. septembra 2022.Statična kamera i crno-bela slika sa nijansama plave boje u kojima su akteri postavljeni kao na saslušanju prikazuju otklon od novonastale situacije u smislu objektivnosti vodjenja nekakvog nepostojećeg postupka koji kao da se vodi nad junacima. Pocrtana je suzdržanost autoriteta koji postavlja pitanja iza kamere ostavlja utisak da on i rukovodi tim postupkom. Nama kao gledaocima je zabavno, često ironično, na trenutke duhovitu. Kako priče teku jedna za drugom, postaje nam neprijatno, osećamo nelagodnost što prisustvujemo takvom procesu.Autori nam prikazuju, pre svega, verska ograničenja i pravila koja su zakonom propisana gde pitanja sloboda života žena u Iranu postaju sve očiglednija ali i apsurdne stavove koje može svaki predstavnik vlasti dozvoliti sebi za pravo da po sopstvenom nahođenju odredjuje i odlučuje šta je najbolje za građane. Tako u jednoj od poslednjih priča gledamo mladića na razgovoru za obnavljanje vozačke dozvole. Autoritet zahteva od njega da skine sve sa sebe kako bi se uverio da li ima tetovaže na telu i šta je njihov sadržaj. Kada se ispostavi da ima stihove jedne pesme čuvenog iranskog pesnika Rumija, autoritet komentariše “ko bi psihološki stabilan tetovirao pesmu po celom telu, od ruku, leđa i grudi” makar to bili stihovi najznačajnijeg persijskog islamskog filozofa, pesnika i sufi mistika iz 13. veka. Tako je autoritet postavljen u poziciju potencijalnog psihijatra, svetonazora i procenitelja prikladnosti tetovaža.

Koliko stvari mogu da se otrgnu kontroli i postanu bizarne u jednom autoritativnom društvu pokazuje nam priča o izgubljenom psu. Žena dolazi u policijsku stanicu da pronadje svog psa kojeg su verovatno policajci pokupili na ulici kako bi očistili grad od pasa lutalica i smanjili prljavštinu na ulicama koju oni prave. Dobija odgovor da nije bilo takve policijske akcije iako čuje lavež psa u pozadini koji podseća na njenog kućnog ljubimca. Na kraju dobija savet od policijskog službenika da je “bolje da ima mačku jer su one čistije životinje od pasa”.https://www.youtube.com/watch?v=SRM-kQk6T8UIranski reditelji Alireza Khatami i Ali Asgari su počeli saradnju nakon što su njihovi prvi dugometražni filmovi, „Stihovi zaborava” i „Nestanak”, odabrani za Venecijanski filmski festival 2017. Reditelj Khatami, koji je zajedno sa Ali Asgarijem napisao scenario za Asgarijev prethodni film „Do sutra” iz 2022. godine, tretiraju slične društvene teme. “Teheranske priče” odaju posvetu njihovom kolegi iranskom reditelju Džafaru Panahiju osuđenom na kućni pritvor i kome je zabranjeno da snima u Iranu i njegovim filmovima koji na sličan način kritikuje društveni sistem ove zemlje.Bonus video: Liffe 2023