42
Novina je čudo, novini se viruje. Nema ništa boje neg kad pametan i pošten čovik piše u novinama. Ovako je govorio Miljenko Smoje (1923 -1995), novinarski bard, književnik, scenarista, i putopisac.
Vremena su se promenila i danas bi, da je živ, slavni Dalmatinac, poznat po tome što je o svemu govorio bez dlake na jeziku, možda zanemeo pred skandaloznom objavom TV Pink.
Pogrešno interpretirajući „paškvilu“ Gorana Vesića, upućenu splitskom novinaru i piscu Viktoru Ivančiću povodom njegove izjave date našem portalu, na sajtu televizije sa nacionalnom fekvencijom napisali su da je „oštri odgovor“ upućen splitskoj legendi, koje među živima nema već četvrt veka.
Ko je bio Miljenko Smoje i zašto je za života postao legenda Splita i Jugoslavije.
U jednom tekstu u „Slobodnoj Dalmaciji“, povodom 25-godišnjice njegove smrti je zapisano: „Miljenko Smoje dalmatinska je i latinica i ćirilica, i čakavica i štokavica, i katolištvo i pravoslavlje podjednako prisutno i ubicirano uzgor i dozdol u prostoru dalmatinstva na Jadranu“.
Rođen u Veloj Varoši, starom delu Splita, podigao je duhovni spomenik svom rodnom gradu kultnim serijama „Naše malo misto“ i „Velo misto“. Između ova dva serijala napisao je roman „Hronika o našem malom mistu“.
Nepopravljivi idealista i levičar, devedesetih godina, pred kraj života, iako je ”živio prema mantri svoga Meštra iz Velog Mista “ neću politiku u svoju butigu“ i vazda govorio „bolje rak nego rat“, zamerio se hrvatskim nacionalistima koji su ga proglasili prosrpskim boljševikom kada je u „Dnevniku jednog penzionera“ napisao nešto protiv lidera HDZ-a Franje Tuđmana. Postao je persona non grata u rođenom gradu… Od pretnji i uvreda sa suprugom se sklonio u jedno selo kod Omiša.
“Ja nacionaliste najviše mrzin, to su mi najjadniji ljudi”, govorio je Smoje.
“Ja se družin sa jednin mojin ribaren, starim Šantom. Ima osamdeset i šest godin, još lovi ribu i ima svoju žensku. Šanto je nepismen čovik, a kaže mi: ‘Ja mogu oprostit da me ubije Njemac oli Talijanac, ali ne mogu oprostiti momu čoviku, Hrvatu oli Srbinu, pa bio on i ustaša oli četnik…’ Eto, nepismeni, ali pošteni Šanto to može da shvati, a pojedini, i to mnogi, intelektualci ne mogu.
Hajduk je bila jedna od najvećih ljubavi legendarnog Splićanina. Povodom 75. rođendana ovog kluba, u intervjuu Jovi Vukeliću za „Tempo“, objasnio je zašto je, kako su mnogi u šali govorili, „najbolji igrač u istoriji Hajduka“:
“Ajduk je jedan čudan tim. Ja uvik govorin: jemaš judi koje srećeš svaki dan a ne zapažaš ih, ne pripoznaješ ih. Jemaš tako i klubova bez boje i mirisa. Ajduk nije takav. To je klub koji je i nasta u jednoj čudnoj atmosferi: rodija se iz borbe protiv talijanštine, autonomaštva, nasta je iz jednog prkosa. U toj posebnoj atmosferi koja je vladala od samog početka, kada su športski centri bili samo u Beogradu i Zagrebu, odjedanput je iskrsa jedan mali klub iz duboke provincije, iz gradića koji je onda ima dvaest ijad stanovnika… gotovo sela, još zapuštenog!”.
U intervjuu „Lako je bit humorist kad imaš ovakvu vlast“, koji je sa njim vodio Mladen Krnić („Star(t) nove generacije“, 1994), Smoje je, između ostalog, rekao: “Moja je mira uvik mala, mira maloga čovika. Najpoznatija mi se rubrika zvala ‘mali marinko’, najpopularnija serija ‘Malo misto’… i smišno mi je u bilo čemu bit veliki. Recimo veliki Jugoslaven ili, šta je sad u velikoj modi, veliki Ervat, ča oće reć pravi, nacionalno osviješteni Ervat. U Italiji jema, fala Bogu, koliko oćeš pravi Talijanaca, ali da je ‘veliki Talijan’ oni će reć za Verdija, oli Francuzi za Balzaka…Triba znat da je humoru sve podložno, ništa nije izuzetak, ni nacije, ni bandire, ni himne, stranke i ideologije, vire, ni sam dragi Bog. Kad ne bi bilo tako, ne bi se moglo pisat.”
Do poslednjeg daha je pisao za „Feral tribune“. Deo tih tekstova objavljen je kao posebna knjiga „Pasje novelete“(1996).
Prerano preminuli novinar Ferala Predrag Lucić svojevremeno je pričao o misteriji Smojinog posljednjeg teksta:“Feral bi izašao, a Smoje bi već drugo jutro predavao novi tekst za sljedeći broj i govorio: Kad ja umrem, da vam ostane. I stvarno je bilo tako“.
Autor poslednjeg, oproštajnog intervjua sa Smojom, ovih dana aktuelni Boris Dežulović, otkrio je da se radilo o tekstu “Feratjer iz Trgovišća”:
„Bio je to tekst Tuđmanu i što će biti kad on ode, ali Smoje ga je zajeba pa je otišao prvi. A tek ta famozna zadnja riječ! Posljednja riječ posljednjeg Smojina teksta je: pisat“.
Miljenko Smoje preminuo je od raka pluća u svom Splitu. Sahranjen je u Žrnovnici u prisustvu malobrojnih prijatelja koji ga nisu izdali. Njegov sugrađanin Boris Dežulović je nastavio pisat.
