Čarls Simić, „Anđeli na žici za veš“, Arhipelag, 2021. „Lirske pesme i dalje pišu i ozbiljni pesnici i zaljubljeni tinejdžeri.“

Bilo da piše o Čikagu pedesetih, o nesanici, o bluzu, o povezanosti hrane sa srećom, o pesnicima i pesnikinjama (Zbignjevu Herbertu, Ričardu Vilberu, Elizabet Bišop), o vrhunskim prozaistima poput Gombroviča i Zebalda, o potresnoj potrazi Danijela Mendelsona za šestoro rođaka nestalih u holokaustu, Čarls Simić zadržava transparentan stil i kristalno čist ton. I o zanosima i o mučninama piše prividno jednostavno, bez obzira na to kolika je emotivna cena te jednostavnosti. Jer, do nje se stiže samo preko dugog procesa sabiranja utisaka i sećanja – na ratno i poratno vreme, na emigrantsko iskustvo, na generacijski obnavljane prizore bombardovanja, razaranja i izbeglištva.

Ovaj američki pesnik i esejista srpskog porekla, rođen u Beogradu, objavio je više desetina knjiga pesama i eseja od sedamdesetih do danas, i značajan je prevodilac srpske poezije na engleski. „Moj mozak je bio Odisej“, piše Simić u eseju „Moja nesanica i ja“, nakon što objasni da ne bi bio ono što jeste da je mogao lepo da spava. Poezija u pesnikov život i ulazi na vrata samopreispitivanja i teskobe, a u njoj se „na skandalozan način mire nebo i zemlja, priroda i istorija, bogovi i đavoli“.

Simićevi eseji umeju da od divne ili strašne slike otpočnu svoj misaoni put, kao što je slučaj sa „Frulašem u jami“: najbolji svirač amazonskog plemena, ostavljen u dubokoj rupi da svira za bogove, jeste Orfej Novog sveta, početak priče o nemogućem stanju, što umetnost oduvek jeste.

Ines Aredondo, „Podzemna reka i druge priče“, Besna kobila, 2021.

„Znali smo da sluti na krv i smrt, i da za nas nisu ljubavna veza i narandžin cvet.“

Sedamnaest priča meksičke autorke (1928-1989) čitaoca uvlače u svet strasti i besa, pobunjenih ljubavnika i skandaloznih emotivnih veza, bahanalija, razrovanih porodičnih odnosa i erotske psihopatologije.

Seksualna subverzija samo je posledica duboko ukorenjenih socijalnih anomalija – odgovor na prećutano porodično nasilje, bračnu kupoprodaju, zadato konzervativno licemerje. Bez ikakve potrebe da uranja u horor i gotiku kraj tematskog potencijala nađenog u rudokopima tradicijskog i porodičnog konformizma, naratorka u svakoj priči otkriva poneku grotesknu tajnu, poneki sramni pakt koji se sklapa između onih koji socijalne odnose udese tako da sakriju mračne tajne svojih poroka, i onih koji su zakinuti za ljubav.

U priči „Senka među senkama“ čedna i nimalo naivna Laura uključuje se u homoerotske performanse kako bi sačuvala jedinu ljubav za koju zna; društveni prezir i kamen u čelo dobiće ona, a ne majka koja ju je prodala u brak. „Sunamka“ predočava nakaznost ekonomskih interesa u venčanju „in articulo mortis“ Luise i teče kog neguje. U priči „Olga“ otkrivamo i fascinantnu adaptaciju mita o Orfeju: ojađeni ljubavnik silazi u pakao bordela kako bi odande izbavio svog rivala i tako Olginom braku bez ljubavi podario makar socijalno podnošljivu masku.

Ines Aredondo kao da tragovima Edgara Alana Poa prati groteskne i patološke elemente u socijalnoj hijerarhiji. Ali pošto demontira interes patrijarhata da porobi ženu, ženski prkos i pobuna su unikatno njeni.

Bonus video: Prodaja Aljaske – ruska greška i posao veka za Amerikance