0
Romani rumunskog i turskog pisca osvetljavaju turbulentne epohe kuge i rata.
Radu Pavel Geo, „Disko Titanik“, Partizanska knjiga, 2021.
Mitska tačka Disko Titanik je drugo ime prolaznosti. Ruina ambiciozno projektovanog hotelskog kompleksa u Splitu uselila se u roman temišvarskog pisca koji jarku istoriju odrastanja smešta između dva dolaska u dalmatinski grad. Split, znakovit toponim zlatnog doba SFRJ, predstavlja san o sreći, nostalgiju za budućnošću, neizbrisiv formativni uticaj.
Kontrast raspadu SFRJ i rastakanju jedne slike sveta čini banatski secesionizam. Glavni junak Vlad smatra da je Banat kažnjen zbog napretka, jer u Banatu krovovi ne prokišnjavaju, a toaleti imaju tekuću vodu. San o nezavisnom Banatu prati prezir prema „Mitićima“, žiteljima Bukurešta.
Traganje za svetom koji se na tužne i jadne načine deformisao i reformisao između 1989. i 2010. teče kroz više tehnika kazivanja i prikazivanja: sugestivna alternacija dijaloga i tradicionalnog pripovedanja, filmskog scenarija i toka svesti dočarava rumunsku postkomunističku realnost koliko i zagubljeni ideal Jugoslavije. Autor prirodno i pitko targetuje i tragedije i sentimentalnosti, i stradanje u Lori (koja je bila „gadarija“, kaže jedan junak) i zvuk pesme „Parnog valjka“.
Orhan Pamuk, „Noći kuge“, Geopoetika, 2021.
„Bilo je tu letećih lavova, riba koje govore i čopora pasa u trku u plamenu!“ Ovaj začudni bestijarijum izranja iz košmara smrtno bolesnog Bajram-efendije. Jedanaesti Pamukov roman ne svedoči samo o porivu da se pandemija analizira i mistifikuje: događaji na imaginarnom ostrvu Minger sklapaju istoriju jednog sveta, i istoriju pripovedanja o svetu.
Postmodernistička refleksija nije Pamuku strana: ona sliku sveta razigrava do u detalj, tako da na njoj bude i političkih manipulacija, i detektivskog zapleta, i secesije, i prismotre i zabrana, i karantinske vojske koja tera nepismene muslimane da se povinuju lokdaunu. Pamuk radnju smešta u doba treće svetske pandemije kuge s kraja 19. veka, u vreme kada je neukom stanovništvu bilo teško narediti karantin i objasniti njegovu svrhu. Posledice kuge nisu samo prinudne promene svesti, već i poriv ka preobražajima, koji se mogu tumačiti uz oslanjanje na fatalizam, ili uz pomoć logike.
Pamuk ne piše nacionalnu alegoriju, ali se trudi da podrije ideju o beleženju istorije tako što u prvi plan stavlja ženske glasove, sučeljavajući detektivski um sultana Abdulhamida sa Mininim umećem fabulacije i mistifikacije. „Noći kuge“ su alegorija o spoznaji političke moći: tek kad se osmisli imaginarna teritorija, osvedočimo se kako ni male ljudske priče ni velike priče veka nema bez poriva da se vlast bar demistifikuje, ako ne i razvlasti.
Bonus video: Sajam knjiga nekad i sad
