0
"Nemoguće je pobediti hobotnicu sve dok ne shvatiš da nisi ti žrtva."
Kamij Kušner, „Familia grande“, Akademska knjiga 2021.
Hobotnica je vapijući simbol alarmantne autobiografije koja se obračunava sa zlom incesta i pedofilije: autorkinog brata blizanca seksualno je zlostavljao njihov očuh. Ćerka bivšeg francuskog ministra inostranih poslova i suosnivača „Lekara bez granica“ Bernara Kušnera u mučnom romanu-ispovesti rekonstruiše zlo i krivicu.
Viktor se poverio Kamij sa molbom da ćuti, jer je zlostavljač to ćutanje zahtevao. To što je zlodelo obelodanjeno ne znači da će žrtva pobediti bol, strah i stid, niti da će joj iko verovati. Čeka je duža, teža bitka: hvatanje ukoštac sa surovom socijalnom izolacijom. Nespremna da pruži podršku, okolina ignoriše žrtvu, ali i svedoke koji traže pravdu.
Autobiografski roman Kamij Kušner najviše se bavi zaverom ćutanja i kulturom prećutkivanja, sramotnom nevericom koja je munjevita reakcija na pokušaj da se strahotno iskustvo podeli sa bližnjima. Intelektualna elita brani se od istine licemerjem, šansu da se iskupi ravnodušno odbija. Slika privilegovanog života je košmarna, a autorkin gnev moćno reflektuju iskidana sintaksa i prividni nered misli.
Knjiga je zatalasala Francusku, pokrenula ispovedni hešteg #MeTooInceste. Najveći njen deo posvećen je opisu društvenog i političkog konteksta u kom su Kamij i Viktor odrastali, slikama letovanja u intelektualnoj komuni koja je slavila slobodnu volju i poliamoriju, verujući da tako pobeđuje malograđanski duh, a zaboravljajući na značaj poverenja i solidarnosti.
Jurica Pavičić, „Žena s drugog kata“, Laguna 2021.
„Razbudi se, otvori oči i iznad sebe ugleda istu žutu panelsku dasku s ispisanim šporkarijama i mudrim porukama čovječanstvu.“
Predstavnik dalmatinske noar proze rešio se na vispreno pretakanje „Šume Striborove“ u roman pseudodetekcije. Junakinja bajke iz pera Ivane Brlić Mažuranić bila je bakica koja nezahvalnog sina voli više od svake radosti i sreće, i prašta mu ishitrenu ženidbu gujom otrovnicom koja je uzela obličje lepote devojke. Gurnemo li u stranu gerontofobiju i mizoginiju koje se upliću u zaplet bajke po diktatu epohe i žanra, videćemo da je odnos snahe i svekrve tek jedan strmi tematski nagib s kog se čitalac sunovrati u more motiva: „fatalna nevjesta“ Bruna žrtva je sticaja okolnosti kojima se prepustila kad je pristala da živi u kući građenoj znojem svekra bauštelca, sa nepokretnom svekrvom, dok muž radi na prekookeanskom brodu.
Svet je niz domina koje „padaju jedna za drugom, u slijepom jednosmjernom hodniku“, i smrtni ishodi menjaju živote živih. Sa tek dvadeset šest, Bruna je osuđena na jedanaest godina zatvora zbog ubistva s predumišljajem, ali je tom predumišljaju kumovao ceo niz društvenih i intimnih okolnosti.
I prelomni i rutinski trenuci u njenom životu predočeni su ritualima kuvanja – za šlogiranu svekrvu, zatvorenice, goste restorana u ostrvskoj uvali. Nema bajke za Brunu: ne zato što u njenom životu nema mesta za čudo, već zato što nema zmijski jezik koji bi isplazila. Prizori Splita ranjenog tranzicijom nisu tek kulise, već često i uteha, naročito kad noćna svetla preobraze bezdušni metalni prostor.