Ove nedelje vam predstavljamo zbirke poezije „Niz kičmu godina“ Bojane Stojanović Pantović i „Pamćenje vode“ Katalin Ladik.

Bojana Stojanović Pantović, „Niz kičmu godina“, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, 2022.

Knjiga izabranih i novih pesama ne pruža uvek priliku da se uverimo koliko je za pesnički opus važan kontinuitet koji u sebi skriva stalna tiha iznenađenja. Ta se iznenađenja, kad je u pitanju ova književna teoretičarka i univerzitetska profesorka, ne služe ekscesom, već nijansiranjem: ova obazriva selekcija pokazuje raskoš pesničkog glasa koji ne prestaje da traga za inspiracijom u životu, prirodi i literaturi, da osluškuje raspoloženja i emocije, da sa svetom koji posmatra deli snove i sumnje. U formi lirske pesme ili prozaide, refleksivnog pasaža ili esejističkog zapisa, ovaj pesnički opus otelovljuje melanholiju i čežnju jednako uzbudljivo kada se inspiriše pričama Edgara Alana Poa i kada iz svakodnevice izroni figure smrti, bolesti i propadanja. Bogata imaginacija i figuralnost Bojanine poezije pažljivo pobeđuju nespokoj kraja.

U početnim stihovima nove pesme „Upad“ („Tog podneva / smrt je navratila / nakratko“) kao da se ogledaju motivi Emili Dikinson, dok u pesmi „Fotografije“ (koja zatvara ovaj izbor) „ljupko lice“ jednog mačka pobeđuje sumorne slike koje svedoče o ispražnjenim stanovima i ispraćajima najmilijih. Kraj najavljuje ne tako bezizglednu mogućnost da se „uporna prolaznost“ pobedi proslavom bezbrižnog trenutka.

Katalin Ladik, „Pamćenje vode“, KCV „Miloš Crnjanski“, 2022.

Pesnikinja, glumica i prvosveštenica poetskog performansa ne odustaje od propitivanja i igre, od rizika i sumnje čak ni kad se, u tradicionalnoj formi stiha, bavi tako elementarnom tvari kao što je voda. Voda menja oblik, obrazuje nove granice, a u svojoj dubini krije logiku drugog sveta; pamćenje, pak, promenu sveta u sebi nosi kao vedru mogućnost ili tmurnu pretnju. Ustreptala i radoznala, pesnikinja roni u smrtonosne struje, istražuje kuću „grdnih, ugljenisanih ruku“, posmatra ribu kojoj sole bol i „ispiraju mesec iz očiju“, oseća strujanje reke dok nosi na sebi „plastove drugog života i tela“. Kuća se u pesmi „Mrtva priroda s prozorom“ čak „spotiče u mraku, kršeći ruke“.

„Verujem da voda mnoge događaje i osećaje iz naših života čuva u vidu uspomena, noseći ih u sebi“, piše pesnikinja na samom početku zbirke. Poezija Katalin Ladik sada ostavlja po strani hibridne forme izraza, performans i pokret, vraćajući se konzervativnoj jezičkoj artikulaciji. Pesme o vodi čuvaju neposrednost i odrešitost tona, koliko i refrenske nedoumice o identitetu, pripadnosti, granicama bića. Dok „dno neba krčka“, pesnikinjino iskustvo spremno se smešta i pod onim tradicionalnim „snegopadima“ značenja. Jednako kao Bela Hamvaš i Rilke, njena sagovornica je prevoditeljka-čarobnica, Draginja Ramadanski.

Bonus video: Danica Vukićević, dobitnica Ninove nagrade