Knjige za ovu nedelju: Ono što stvarno voliš, to ostaje, sve ostalo je šljaka

Podeli:
Vladimir Kopicl Foto: Printscreen/YouTube/Novi Sad 2021

Vladimir Kopicl, „Španska čizma“, Laguna, 2021.

„Pročitao sam kod nekog kolege, a još verovatnije u nekom svom tekstu, da preko prošlosti ljudi često prelaze kao abrazivnom krpom.“

Vladimir Kopicl, Španska čizma
Foto: Promo

Jedno leto, jedna hipi komuna, ekologija i devojke u cvatu. Nakon sirenskog zova utopije koja falšira, glavnog junaka ove pripovesti čeka utapanje u svakodnevnim obavezama ugodnog građanskog života. U njemu će se naći i materijala za surogat očinstva bucmastom dečaku po imenu Og.

Čitalac i sam shvata ono što pripovedač neprestano šapuće kroz megafon: preko prošlosti prelazimo kao abrazivnom krpom: „I to najčešće s pravom, jer koliko god bio najbolji od svih postojećih svetova, ovaj naš svet, naprosto, nikad nije bio dovoljno dobar da ga ne bismo izneveravali, poboljšavali, iznova izmišljali i tako razmenjivali za nešto drugo“. Grebanje i brisanje su neizbežne intervencije na uspomenama i snovima koje retko razlikujemo od nove prošlosti kakvu sebi krojimo.

Vladimir Kopicl narezao je na mikročip komično-junački roman o silasku u Zelenu Zajednicu. Slično Tarantinu u filmu „Bilo jednom u Holivudu“, Kopicl odlučuje da „premesi“ istoriju doba Vodolije i izlije ga u nove kalupe, znajući da je svaka sadašnjost samo – najnovija prošlost.

Nošen dahom Ezre Paunda, šarmantni pripovedač kao nestrpljiva Palčica sleće na dlan čitaoca, poručujući da „ono što stvarno voliš, to ostaje, / sve ostalo je šljaka“. Posle ostavinske rasprave o nasleđu istorije bitnika i hipika, ovom romanu pripala je magična krpa sećanja, iz koje vrcaju radost, duhovitost i blagost.

Maša Dabić, „Gubici trenjem“, Treći trg – Srebrno drvo, 2020.

„Nije smela ništa da dodatno interpretira, ništa da doda, ništa da ispusti.“

Maša Dabić, Gubici trenjem
Foto: Promo

U noći tridesetog rođendana, Nora stupa u čitalački štrajk, želeći da utaži emotivnu glad za smislom. Na kraju romana, od štrajka odustaje sa svešću da sigurno mesto ne postoji čak ni kad smo ušuškani u krevetu sa knjigom.

Nora živi sama u Beču, razapeta između honorarnih poslova koji se vrte oko jezika: oko prevođenja i značenja. „Ona je bila treća osoba, prenosilac vesti, kanal komunikacije, ali i demilitarizovana zona“: pratimo njen dan u kom se sreće sa pet izbegličkih sudbina čečenskih tražilaca azila. Među njima su mlada majka čiju anksioznost društvo pogrešno čita kao rasnu mržnju, i plavokosi krimos koji pere biografiju tako što sebi izmisli dvojnika.

U romanu koji isprva varljivo liči na milenijalski remiks „Gospođe Dalovej“, Maša Dabić umešno suočava istorijski i kulturološki suprotstavljene sudbine, svedene na identičnu nemogućnost ličnog izbora. Norin dan počinje nizom rutinskih rituala i ritualnih rutina, ali se pretvara u ustaljeno bolno i bolno ustaljeno suočavanje sa zlom i strahom koji trajno obeležavaju život tražilaca azila.

U ovom kratkom romanu prepliću se nivoi različitih značenja i oprečnih shvatanja doma i azila, sreće i očaja: u njemu se slikaju ljubav koje nema u komforu i ljubav koja opstaje u smrtnoj opasnosti. Glavni junak je jezik koji se opire tumačenju i ruši idilu o razumevanju bez gubitaka u materijalu, a ipak služi kao poveznica; često loš saveznik čak i u rukama dobrih, jezik ostaje naš košmar i čudo.

Bonus video: Dejan Atanacković na ekološkom protestu

Komentari

Vaš komentar