0
"Noću, kad svi spavaju, zlatna ribica izlazi iz staklene kugle i navlači tatine karirane papuče."
Etgar Keret, „Poleti već jednom!“ Laguna, 2021.
„Noću, kad svi spavaju, zlatna ribica izlazi iz staklene kugle i navlači tatine karirane papuče.“
Da li se radi o mizantropskim humoreskama, ili o bizarnim snoviđenjima raznih verzija sudnjeg dana? Neće nam to reći neočekivana zlatna ribica koja se u kraćušnoj priči „Noću“ pojavi iznenada i zakomplikuje stvar.
U svojoj trećoj knjizi kratkih priča na srpskom jeziku, izraelska zvezda egzistencijalnog karasevdaha Etgar Keret nastavlja da razlaže metafiziku života, smrti i alternativne realnosti na zaplete koji su u banalnim rutinama zastranjenih junaka nezamislivi, ali zato i nerazrešivi. Slavan po prozi savršenog naslova, „Picerija Kamikaze“ (u čijoj filmskoj adaptaciji glumi Tom Vejts), Keret se bavi jalovim šansama da se započne nov život. Dok se u pomenutoj priči glavni junak posle uspešnog samoubistva naselio u svetu koji je onespokojavajuće sličan onom predsmrtnom, priča „Prozori“ iz najnovije knjige opisuje ašikovanje Mikija i Nataše, korisnika simulacijskih usluga opskurne firme, združenih u neznanju da je ono drugo stvarno ljudsko biće. Od jezivih priča kao što je bendžaminbatonovska „Tabula rasa“, u kojoj pacijente s oboljenjem od milja nazvanim „staroza“ i ubijaju i kloniraju, pa do naslovne, gde je razlog dečjeg durenja propušten pogled na smrt, nema te bolne teme koju Keret neće učiniti spasonosno frivolnom.
Uvek ga porede sa Kafkom, nikad sa Italom Kalvinom, a Keret je možda više intimus detinjastog apsurda iz priča o Markovaldu. Jer, kome bi palo na pamet da piše o čistaču kaveza u rumunskom cirkusu, koji se nauživa straha i lepote dok nebom leti ispaljen iz topa?
Semezdin Mehmedinović „Me’med, crvena bandana i pahuljica“, Laguna 2021.
„Ako je slučajno u uhu pacijenta ostala i najmanja naušnica, magnet je izbacuje takvom silinom da se ona zabode u zid kao ispaljeni metak.“
„Inteligentna, poštena i puna srca“, napisao je gorepomenuti Etgar Keret o proznom triptihu Semezdina Mehmedinovića: doslovce tako, jer se u američkom izdanju ovog proleća knjiga pojavila pod naslovom „Moje srce“. Takav je prevod jednog u originalu čarobno opsežnog i zanosnog naslova banalizovao suštinu intimističke štorije o bolesti i stranosti, u kojoj se govori i o poharanom i pokarabasanom imenu koje u nuždi mora smisliti kardiolog, zarad komuniciranja s pacijentom po čijim arterijama prebira. Za utehu, kratak naslov je nužan zbog naše nade da će nas tako tamo daleko bolje razumeti.
Teška i nežna proza Semezdina Mehmedinovića manje je dnevnik nepravdi i uvreda, a mnogo više je porodični album u kom crteži igraju važnu ulogu katalizatora progutanih emocija. Jedan Pol Oster će u njoj, nimalo slučajno, prepoznati „strast za istinom kakvu nalazimo kod ranog Hemingveja“.
Ljuta bitka za sećanje vodi se na tri fronta: u Semezdinovom oporavku od infarkta, Sanjinom lečenju posle moždanog udara i putovanju oca i sina koje počinje od Feniksa u Arizoni, grada u koji su se doselili kao izbeglice 1996. Inostrani čitači i predstavljači ove knjige uspeli su da u njoj zapaze i turobno predskazanje Trampove vladavine – nešto tako sporedno i malo važno spram dve borbe za život i jedne kampanje za identitet i sećanje.
