Ove nedelje vam predstavljamo dva romana srpskog pisca Gorana Petrovića: „Ikonostas sveg poznatog sveta“ i „Papir sa vodenim znakom“, oba u izdanju Lagune.
Goran Petrović, „Ikonostas sveg poznatog sveta“, Laguna, 2022.
Imaju štošta zajedničko junaci dva (u isto vreme objavljena) književna ostvarenja, dva (motivski i tematski pedantno povezana) štiva koja nagovešćuju budući romaneskni ciklus Gorana Petrovića. Oni su istoriji nevidljivi ljudi, koji tu istoriju menjaju svojim darovima. Oni nisu samo obdareni posebnim moćima – ako im šta nedostaje, to je samo dosadna, suva običnost – već i osećanjem dužnosti koje nadilazi svaki interes.
Pastir Dovolja je neizlečivo dalekovid: tako i postaje svedok traganja despota Stefana Lazarevića, njegovog nastojanja da nađe „najbolje i najprikladnije mesto da uzdigne crkvu“; dok se crkva gradi, jedanaestogodišnji kravar graditelje oprezno i smerno opominje na propuste, na kriv zid ili loš pad krova. Nikada se, ni tad ni docnije, ipak neće moći udaljiti dovoljno da sagleda šta je sve u svetu i istoriji zapravo nevidljivo i neprimećeno.
Ciklus romana Gorana Petrovića nagoveštava da će se pisac baviti, pomalo nalik Džefriju Čoseru u „Kenterberijskim pričama“, strukturom celog jednog sveta, čitavom društvenom hijerarhijom jednog doba, ali i načinom na koji se u svetu, nama ipak ne tako dalekom, prihvataju običaji i čuda.
Goran Petrović, „Papir sa vodenim znakom“, Laguna, 2022.
Dok „Ikonostas“ govori o dometima očinjeg vida, „Papir“ objašnjava koliko je teško ruci da zapiše svet na papir pred sobom. Da jedno ljubavno pismo može da poremeti krhki red i još krhkiji rad diljem Italije petnaestog veka (prvo u Napuljskoj kraljevini, a potom u Amalfiju) nije ništa neobično za prozu Gorana Petrovića. U Goranovom delu, fantastika je uvek pažljivo građena na metafori, a metafora utemeljena na pitanjima o duši, srcu i stvaranju.
Deset pesnika kreće za Amalfi, skupa sa kraljicom Đovanom, da bi ona kupila najfiniju hartiju za ljubavno pismo. Papirdžijski esnaf beznadno mistifikuje svoj rad: u hartiju utiskuju vodene znake, prave papir koji ne trpi nered vrednosti, a kažnjava preljubu, laž i neslogu.
Goran Petrović bavi se tehnologijom pripovedanja koliko i etikom tehnologije zapisivanja: njegovo prozno tkanje je fino i porozno, autor namiče petlju po petlju, posežući za fragmentom i staccato stilom kako bi pokazao delikatnost i nestabilnost književnog teksta koji se mora odupreti suvišnosti i ponavljanju. Povest o svetu koji se rasuo i raskorenio da bi se sročilo tek jedno ljubavno pismo zapravo govori o odgovornosti umetničkog čina. Ta je odgovornost istinski zastrašujuća, rađajući nemoć desetorice pesnika, od kojih samo jedan toj nemoći presudi. Lepota, snaga i pouzanost pisane reči nisu izmerive – niti treba da budu.
Bonus video: Danica Vukićević, dobitnica Ninove nagrade
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar