0
Oušn Vong, laureat Eliotove nagrade za poeziju, postao je sedmi autor uključen u Biblioteku budućnosti, projekat u kom savremeni pisci pohranjuju rukom pisana dela koja će ostati nepročitana sve do 2114. godine, kada će biti otvorena i odštampana na papiru napravljenom od 1.000 stabala iznad Osla. Rukopise su pre njega u šumi kraj prestonice Norveške ostavili Margaret Atvud, Dejvid Mičel, Elif Šafak, Han Kang, Sjon i Karl Uve Knausgor.
Biblioteka budućnosti zasnovana je 2014. godine kada je škotska konceptualna umetnica Kejti Paterson zasadila 1.000 mladica u šumi Nordmarka kraj Osla. Zamisao joj je bila da tu do 2114. svake godine po jedan pisac bude pozvan da preda svoje književno delo. I tako ceo vek. Kada to bude uradilo stotinu pisaca, projektom je predviđeno da to izraslo drveće bude posečeno, da se od njega napravi papir i da na njima njihova dela budu odštampana i predstavljena čitaocima.
Dužina i žanr prepušteni su izboru autora, a rukopisi će biti zapečaćeni u javnoj biblioteci Dajhman sve dok ne dođe trenutak da budu štampani. Kriterijumi po kom Patersonova bira pisce za svoju šumsku antologiju, doduše, nisu najjasniji, ali svake godine bira po jednog i to, prema dosadašnjem iskustvu, iz različitih krajeva sveta.
Prva je svoj rukopis na vek čuvanja poverila nagrađivana kanadska pesnikinja i autorka proze Margaret Atvud i to u svojoj 75. godini. Za nju je Kejti Paterson rekla da je „autorka iz snova“ za započinjanje ovakvog projekat. Zna se samo da su u pitanju priče Atvudove pod nazivom „Mesec jednog piskarala“, a sud o knjizi daće čitaoci 2014.
„Pravo je zadovoljstvo uraditi ovo. Ne morate da budete tu kada se dogodi ono da, ako su kritike dobre, zasluge pobere izdavač, a ako su loše onda to bude vaša greška“, rekla je autorka novinarima tada i predvidela da će, kada njen rukopis bude iskopan, „možda biti potrebno da neke od njih prevede paleo-antropolog, jer će se jezik promeniti“.
Britanski pisac Dejvid Mičel (51), autor „Atlasa oblaka“, bio je sledeći. Svoju novelu od 90 strana nazvao je „Iz mene teče ono što zoveš vreme“. Ovaj pisac kaže da on uvek „polira i polira“ rukopis, da je tako bilo i te 2015. godine, ali da je trećinu napisao u žurbi, što je bilo „oslobađajuće“ jer ni on neće biti tu da se suoči sa prijemom knjige. Njemu cela ideja sa Bibliotekom budućnosti budi nadu da će i vek kasnije biti i drveća, i pisaca, i knjiga, i čitalaca.
Pohranjujući svoj rukopis, islandski pesnik Sjon (58) ispričao je njemu omiljenu narodnu priču o siromašnom starom paru koji, iako nema šta da jede, hrani gavrana, a na pitanje zašto, odgovaraju sa: „Čuli smo da gavrani žive 200 godina, pa smo hteli da vidimo da li je to istina“.
Turska romansijerka Elif Šafrak (48), autorka „Istanbulskog kopileta“, „Četrdeset pravila ljubavi“ i „Tri Evine kćeri“, predala je rukopis 2017. godine, a Patersonova je tada objasnila da njen rad „probija granice, kulturne, geografske, političke, ideološke, religijske i duhovne, a u sebi sadrži mnoštvo glasova“. Sama autorka je pre polaganja rukopisa otkrila tek toliko da bi to moglo biti „nešto između fikcije i dokumentarne proze“.
„Želim da to znači nešto ljudima u budućnosti koji će to čitati, da to možda bude neka refleksija na ono što nas je zaokupljalo u naše doba… o tome kako je živeti u ovim nestalnim vremenima“, rekla je Elif Šafrak tada.
Godinu kasnije, neobičnoj panorami rukopisa priključeno je i delo Han Kang (50), autorke iz Južne Koreje, dobitnice Međunarodne Bukerove nagrade za roman „Vegetarijanka“. Ona je Biblioteku budućnosti doživela kao „projekat o vremenu“ i dodala da je, pošto otvaranje rukopisa neće živeti ni ona, niti njeni voljeni, odlučila da piše o ključnim stvarima iz svog života, a da odgovori i na pitanja zašto piše i kome se obraća pisanjem.
Karl Uve Knausgor, svetski književni fenomen u vreme kada je objavljena njegova „Moja borba“, posle kog je mnogima bilo na pameti da je u šestotomnom delu napisao sve što je imao da kaže o svom životu, odlučio se da jedan od rukopisa ne objavi još ceo vek. On je ujedno i prvi pisac iz zemlje u kojoj se „gradi“ Biblioteka budućnosti.
„To je briljantna ideja, veoma mi se dopada ta misao da imam čitaoce koji još nisu rođeni. To je kao da šaljemo mali brod iz našeg vremena u njihovo. Dopada mi se to što će ovo biti otvoreno za 100 godina i dopada mi se sporost kojim raste šuma, da je sve u vezi sa svim. Ovo je predivan zeleni umetmički rad“, rekao je Knausgor (52) novinarima prošle jeseni u Nordmarki.
Sedmi i do sada najmlađi autor u ovom „šumovitom“ izboru je američki pesnik vijetnamskog porekla, nova literarna senzacija nakon što je sa svojih 30 godina 2017. osvojio Eliotovu nagradu za poeziju za zbirku pesama „Noćno nebo sa izlaznim ranama“. Rođen u Sajgonu, danas živi u Masačusetsu, gde radi kao profesor, a autor je i romana „Na Zemlji smo kratko prelepi“. Njemu se Biblioteka budućnosti dopala, između ostalog, i zato što je to „manje egoistično od uobičajenog objavljivanja“.
„Mnogo toga pri objavljivanju vezano je za to da vidite svoje ime u svetu, ali je ovo upravo suprotno, prenošenje svog duha u budućnost. Moraćete da umrete da biste došli do ovih tekstova“, kazao je Vang za britanski „Gardijan“, pitajući se i da li će čitalaca za stotinu godina biti ili će ih biti, ali u nekakvim bunkerima.
Kejti Paterson za Vanga kaže da piše sa zamahom različitim od svakog njoj poznatog autora, da su njegova poezija i proza „sirovi i neustrašivi“ i „hvataju samu suštinu opstanka“.
Njegovu knjigu, priključenu prethodnim rukopisima, najverovatnije ni ona neće pročitati. Ali hoće neki čitaoci za stotinu godina. Ako ih bude.
