0
Ovaj rimejk istoimene španske komedije možda sam po sebi ne zavređuje posebno pisanje, ali u kontekstu opusa braće Farrelly i “holivudske komedije danas” ima se štošta primetiti na njegov račun.
CHAMPIONS (2023, r. Bobby Farrelly)
Bobby Farrelly je dominirao komedijom druge polovine devedesetih zajedno sa svojim bratom Peterom (koji se okrenuo ozbiljnijem radu i filmom “Green Book” stigao i do Oskara). Njih dvojica uspešno su se šalila na račun osoba s posebnim potrebama, osoba s viškom kilograma, osoba sa bipolarnim poremećajem, Amišima… Drugim rečima, kod njih je sve bilo “za šalu”. Braća Farrelly nadovezivala su se na komediju Stanlija i Olija, braće Marx i „Three Stooges“ koja je kombinovala slepstik i blesavljenje kakvom je danas nemoguće dati adekvatan atribut bez pominjanja reči “idiot” i “retard” (i u medicinskom smislu).
“Champions” je njihovo ponovno udruživanje sa Woody-jem Harrelsonom sa kojim su 1996. snimili svoj (po meni) najbolji film “Kingpin”. Dakle, više od dvadeset godina od svog poslednjeg uspešnog filma, Bobby Farrelly u punom jeku “woke” pravosuđa koje u svakoj dlaci traži dlaku i tobožnju pravdu, odlučuje da snimi komediju(!) o ražalovanom treneru univerzitetske lige koji “za kaznu” dobija društveno-korisni rad u vidu treniranja košarkaškog tima koji čine osobe sa posebnim potrebama!
Nažalost, po sve ljubitelje komedije tj. smejanja, Bobby se nije usudio da gurne ruku u košnicu koje se prihvatio. I na ovom primeru vidimo otužno i nemilo stanje, zapravo nemogućnost američke komedije danas.
Jer ništa više ne sme da bude smešno, a sve je prilika za društvenu pouku. Pa, tako i ovde.
“Champions” je film kome će i prosečan gledalac lako anticipirati razvojni put. To je topla i drugarska komedija (u najširem smislu reči tj. po današnjim kriterijumima) o iskupljenju, prijateljstvu i trijumfu “onih kojima je pobeda nad nepravdama najpotrebnija”. Momke sa specijalnim potrebama igraju momci sa specijalnim potrebama i čikam vas da vam tu nešto bude smešno. Njima su povereni neki komični inputi (jedan je plejboj, drugi je hodajuća “Wikipedija”….), ali Bobby se plašio da to provokativnije zaoštri. Harrelson zajedno sa nama deluje kao da ceo film gazi po jajima i više deluje kao naduvani UNICEF-ov ambasador, nego kao tumač lika koji mu je poveren.
Ali, verovatno najočiglednij poraz komedije je u tom osećaju da su svi akteri svesni gde je linija koja se ne sme preći, kao i u izveštačenoj srdačnosti i proslavi inkluzivnosti iza koje se krije jedna klišeizirana, neinspirativna, praznjikava radnja filma koja nas poziva da se odreknemo smejanja nekome i pređemo na napredniji model smejanja “sa” tim nekim. Što je vama, možda, prirodno, ali komediji nije.
OCENA: 1/10
Bonus video: Đuričko o „Munjama“
