1
Sa 80 godina, Džon Kejl koji je bio jedan od osnivača Velvet Undergrounda, nakon čega je imao plodan nastup kao producent i solo umetnik, objavljuje novi LP.
Samo nekoliko godina nakon što je napustio provincijski velški rudarski grad u kojem je rođen, 23-godišnji Džon Kejl je pozvan zajedno sa svojim prijateljem Lu Ridom i njihovim budućim bendom Velvet Underground — u “Fabriku” Endija Vorhola u Njujork.
„Prvog dana kada bi ste ušli, pridružili biste se Akademiji“, rekao je Kejl u intervjuu za “Njujork tajms” u industrijskom, ali udobnom salonu svog studija u Los Anđelesu, prisećajući se prvog sastanka sa moćnim brokerom pop-arta koji će postati menadžer benda.
„Atmosfera tog mesta je bila zaista posebna“, dodao je on, “umetnici iz svih krajeva dolazili su i otvarili torbu magije. To je prvo čega se sećate: sav posao koji smo uradili“, rekao je Kejl. „Endi je bio non-stop tamo. Mi smo bili smo non-stop tamo. I isplatilo se.”
Međutim, to je bio samo početak jedne od najuspešnijih biografija u istoriji roka, ako ne i kulturi 20. veka. Kejl je studirao kod Džona Kejdža i Arona Koplanda, a kasnije je naučio o transformativnoj moći dronova od avangardnih muzičara La Monte Janga i Tonija Konrada. Imao je vezu sa Edi Sedžvik i kratak brak sa Betsi Džonson. Nakon što je bez pompeznosti izbačen iz Velvet Undergrounda 1968. godine, postao je plodan producent koji rizikuje, koji je radio vrhunske albume Stooges, Modern Lovers, Niko i Peti Smit.
Njegov katalog kao solo umetnika je neverovatno bogat, tonski raznovrstan i pun zakopanog blaga. On je verovatno odgovoran za izvlačenje iz mraka tada malo poznate Koenove pesme „Aleluja“. On je nesumnjivo najvažniji svirač električne viole kojeg je rokenrol ikada video.
Dva meseca pre svog 81. rođendana, Kejl je još uvek poletan, šunjajući se na trening pre intervjua u teretani svog studija. On disciplinovano vežba od kasnih 80-ih, kada je izbacio drogu baveći se fizički najzahtevnijim sportom kojeg je mogao da zamisli: skvošom. „To me je izvuklo“, rekao je.
Na Kejlovom novom albumu „Mersy“, njegovom 17. kao solo izvođača, koji treba da izađe ove nedelje, povremeno odaje počast pokojnim prijateljima poput Dejvida Bouvija i Niko. Ali češće stvara umetnost fokusiranu čvrsto i prkosno na sadašnjost, reagujući na politička previranja dana (jedna pesma je naslovljena „The Legal Status of Ice“) i sarađujući sa sporednom ekipom mlađih avangardnih i indie umetnika. Nebeski pevač Weyes Blood, pankerski provokatori Fat White Family i art-rock sanjari Animal Collective. Svi oni su mu gostovali na albumu.
Kejl je oduvek bio čovek kontradiktornosti, klasično školovan violista sa sklonošću ka haosu. U razgovoru, on je ležerno pomenuo filozofe kao što su Džon Raskin, Bertrand Rasel i Anri Bergson, ali je isto tako brzo izbacio šalu o nadutosti. Kada ga je u sredini rečenice prekinulo zaglušujuće klokotanje koje je dopiralo iz cevi zgrade, Kejl se podmuklo nacerio i rekao „Izvinite me“ sa impresivnim komičnim tajmingom.
„On zna da bude tako formalan na neki način, on je tako učen i klasičan“, rekla je Peti Smit za Kejla. (On je 1975. producirao njen znameniti debi album, „Horses.“) „Ali on takođe može da bude divalj kao bilo ko od nas.“ Prisetila se svirke iz 1976. u Klivlendu kada je Kejl svirao bas sa njenim bendom tokom obrade pesme „My Generation“ grupe Who. „Došlo je do takve groznice, a plafon je bio toliko nizak da je Džon proturio svoj bas kroz plafon kluba.“
Uprkos svim svojim kreativnim trijumfima, Kejl nikada nije postao poznato ime kao Lu Rid, njegov saradnik, a ponekad i antagonista. Hvaljeni dokumentarac Toda Hejnsa iz 2021. godine „The Velvet Underground“ je ipak poslužio kao korektiv, tvrdeći da je Kejl bio tajno oružje benda.
„Nije bilo načina da se prenaglasi Džonova apsolutno primarna uloga kao konceptualnog i kreativnog partnera Lu Rida“, rekao je Hejns, opisujući Kejla kao „najelegantnijeg bacača plamena utopizma 60-ih koga mogu da zamislim“.
Kejlu se dopao film („Opustio sam se onog trenutka kada sam čuo da će Tod to raditi“), ali on nije od onih koji će sedeti i previše razmišljati o svom nasleđu jer još uvek ima posla.
„Mislim da mi je to došlo iz Velsa i od moje majke“, rekao je. „Ona je bila učiteljica, a ja sam sve u osnovi dobio od nje: ne sedite na lovorikama. Nastavite sa onim što još niste uradili.“
Svaki put tokom pominjanja Lu Rida, Kejl je lukavo preusmeravao razgovor: „Udaljili smo se,“ konačno je rekao. Ali možda je sve što treba da se zna upravo tu u muzici. Kao što je napisao u izjavi ubrzo nakon Ridove smrti 2013. godine: „Za razliku od mnogih sa sličnim pričama, mi imamo najbolje od našeg besa stavljeno na vinil.”
Kejl i Rid nisu razgovarali godinama sve do momenta kada su naleteli jedan na drugog na Vorholovoj sahrani 1987. Vratila se stara iskra i počeli su da rade na odavanju počasti svom bivšem menadžeru, koji će postati pozorišna, samouvereno retka ploča „Pesme za Drella.” Kada je stigla 1989. godina, oni više nisu govorili. Ponovno okupljanje Velvet Underground početkom 90-ih bilo je slično kratkog veka, takođe zbog kreativnih razlika između Kejla i Rida.
Kejl je promenio svoj rokenrol način života kada mu se 1985. rodila ćerka Eden. Objavio je albume koji su više klasičnog stila i nastavio da vrši neprimetan uticaj na muzičku kulturu.
Kejl ima izuzetno otvorene uši za osamdesetogodišnjaka: često govori o tome kako je hip-hop „blagodat za muziku“ i, u razgovoru, izrazio je divljenje rep producentima.
Poslednjih godina, Kejl je postao velikodušan saradnik sa mlađim umetnicima i neka vrsta živog vodiča ka avangardnoj istoriji i mudrosti.
On i dalje pravi umetnost na ivici. U junu 2019. predvodio je DMZ Peace Train Festival na granici između Severne i Južne Koreje. 2014. godine, u londonskom muzeju Barbikan, dirigovao je prvim orkestrom letećih dronova. Određeni prkos se takođe odvija kroz „Mercy“, spori, meditativni album. Pesme imaju trenutni emotivni odjek, ali od slušaoca traže i strpljenje.
Kejl je veći deo pandemije proveo skriven u svom studiju, a procenjuje da je napisao oko 80 novih kompozicija u poslednjih nekoliko godina. „Nešto je puklo, na dobar način“, rekao je. „Bilo je kao, ne možete da okrenete leđa ovome, ovo je nešto što će se dogoditi. I želim da nastavim.”
Bonus video: Fredi Merkjuri – Jedan od najupečatljivijih muzičara ikada
