0
Publika može da očekuje pesme sa svih albuma koje sam snimio tokom karijere. Biće to koncert koji okuplja sve ljude u slavljenju zajedničke humanosti kroz muziku, poručuje slavni muzičar za naš portal.
Povodom 60 godina od osnivanja, Dom omladine Beograda u nedelju, 30. juna od 21 čas u sali “Amerikana” predstavlja Kezaju Džonsa (56), jednog od najoriginalnijih gitarista koji se pojavio u protekle dve decenije. Ovaj umetnik nigerijskog porekla uneo je svojevremeno pravu revoluciju autentičnim muzičkim stilom koji je nazvao “blufunk”, a u kome kombinuje soul pevanje, izazovni funk puls i originalne afričke ritmove sa umećem sviranja električne gitare nalik na legendarnog Džimija Hendriksa.
Odrasli ste u Lagosu, prestonici Nigerije. Možete li da nam opišete grad i emocije koje gajite prema njemu? Kako vam on izgleda sada, kada se u njega vratite, u poređenju sa onim kakav je bio u vreme kada ste bili dete?
– Kada sam bio klinac, u Lagosu je bilo mnogo manje gužve nego danas (smeh). Nigerija je upravo pre mog rođenja postala nezavisna i došlo je do pravog procvata umetnosti i kulture, zajedno sa obnovom glavnog grada kako bi odražavao sliku nove države. Dakle, mnogo toga se odjednom dešavalo. Bilo je međunarodnih događaja. nove nezavisne afričke zemlje okupljale su se da proslave svoju tek stečenu slobodu, a posebno se istakla ogromna izložba afričke kulture pod nazivom F.E.S.T.A.C, koju sam živo zapamtio. Moje detinjstvo je bilo jednostavno sjajno. Sećam se da sam žurio iz škole kući da sklapam automobile na daljinsko upravljanje, što mi je bila najveća radost.
Kako ste počeli da se bavite muzikom? Koji je bio vaš prvi instrument i zašto ste ga izabrali? Ko je bio vaš prvi profesor? Da li vas je porodica ohrabrivala da naučite da svirate ili je to bila vaša lična odluka?
– Moje prvo iskustvo sa muzikom desilo se u okviru obaveznog obrazovanja. Škola koju sam pohađao imala je u ponudi nastavu iz mnogih predmeta, uključujući i muziku. Tražili su od mene da odaberem instrument koji ću učiti da sviram, te sam izabrao klarinet. Doduše, i nije bilo baš mnogo instrumenata između kojih sam mogao da biram. Tako sam postao klarinetista, zato što sam morao. Iako nisam bio toliko zainteresovan, prionuo sam na rad. Na kraju sam se ipak odlučio za bubnjeve, jer sam, razumljivo, želeo da nastupam kao svi oni tipovi na televiziji (smeh). No, ti časovi muzičkog vaspitanja za mene uopšte nisu bili podsticajni u smislu inspiracije da se bavim muzikom. Smatrao sam, recimo, da je teorija dosadna i poprilično pojednostavljena. Međutim, osetio sam istinsko nadahnuće za muziku tek kada sam u drugoj školi upoznao momka koji mi je postao najbolji prijatelj. Svirao je gitaru, pa sam se i ja zainteresovao za nju, premda sam u međuvremenu odmakao sa učenjem klavira. Uglavnom sam provodio vreme učeći da sviram sam, a zatim džemujući na gitari i pevajući sa tim drugom tokom školskih odmora.
Ko je bio vaš najraniji heroj kada ste konačno uzeli gitaru u ruke? Koji umetnici su bili vaša glavna inspiracija?
– Gitara je za mene dugo bila misterija, jer sam do tada slušao samo muziku moje starije braće i sestara, a to je uglavnom bio američki soul, kao i čuvena nigerijska muzika onog doba koju su stvarali King Sani Ade i Fela Kuti, gde gitara nije bila baš vodeći instrument. Taj moj školski drug Džimi bio je lud za Džimijem Hendriksom i bluesom. Kada je saznao da mi se dopada gitara, snimio je za mene brdo audio-kaseta poznatih blues muzičara i, naravno, Hendriksa, sa zadatkom da ih sve preslušam. Do tog trenutka, nikad nisam slušao gitarsku muziku.
Nedugo zatim potražili ste sreću u Londonu. Koliko je taj grad bio prijateljski raspoložen kada je o vašoj muzici reč? Da li je Pariz kasnije na neki način za vas bio bolji, pa ste se na kraju odselili tamo?
– U jednom trenutku sam odustao od škole koju sam pohađao u Londonu, i počeo za svoj groš da upoznajem grad i skitam po njemu. Živeo sam u skvotovima sa drugim umetnicima, preživljavajući od sitniša kog sam zarađivao svirajući po ulicama za keš. Bilo je to izuzetno zabavno, na svoj način. Sreo sam devojku iz Brazila, koja je rekla da putuje za Pariz, pa sam otišao sa njom da bacim pogled kako je tamo. Pariz je bio drugačiji, pozitivniji, bar kad su bile u pitanju reakcije na moju muziku, tako da sam odlučio da ostanem u njemu i istraživao sam ga sve dok mi nije istekla viza, nakon čega sam morao da odem iz Francuske. Ali, srećom sam baš u tom trenutku upoznao nekoga ko je postao važan za moj ulazak u muzički biznis.
Iskustvo sviranja muzike na ulici je mnogo drugačije od sviranja na sceni. Možete li da nam objasnite tu razliku? Šta se dešava između umetnika i publike, i kakve se emocije razmenjuju – kada se koncert održava na ulici, a kakve u koncertnoj sali?
– Na ulici ne postoji ništa što bi čoveka prinudilo da se zaustavi i sasluša nekog ko svira, tako da moraš da uložiš poseban trud da bi prolaznik zastao i bar na trenutak zaboravio kuda je krenuo, kako bi se fokusirao na tebe. Dakle, mora da ti bude potpuno jasno šta je to što će naterati osobu da se zaustavi, stoji i bulji u tebe, i na kraju ti možda ostavi čak i novac za ono što voliš da radiš. A kada držiš koncert, publika plaća da te sluša i gleda, tako da je odnos potpuno drugačiji. Ali, ja pokušavam da koristim uličnu psihologiju koliko god mogu, bez obzira što nastupam na klasičnoj sceni, u dvorani koja prodaje ulaznice. U oba slučaja morate ljudima da pružite nešto još mnogo vrednije od onoga što očekuju.
Šta je “blufunk” i kako ste uopšte izmislili ovaj svoj muzički stil?
– U početku je to bio način sviranja gitare koji je omogućavao da me publika dobro čuje, uprkos zvuku saobraćaja na ulici ili prisustvu drugih izvođača u blizini, koji su imali pojačala. U osnovi, ja sve vreme pokušavam da sviram bas liniju, gitarsku liniju i liniju udaraljki u isto vreme. Pevam na krajnjoj granici raspona svog glasa, skoro vičući, trudim se da mi pesme budu kratke i da pogađaju suštinu. Sve vreme pravim neku frku na sceni dok nastupam ili pre nastupa, da bih privukao pažnju ljudi, a onda pokušavam da je što duže zadržim birajući pesme koje stvaraju pravo raspoloženje posebnu atmosferu. To je “blufunk”, stalno davati više od onog što publika misli da će dobiti.
Šta je onda vaša lična poruka, koju pokušavate da prenesete publici kroz svoju muziku?
– Poruka jeste da je muzika univerzalan dar, kojem svi mogu da imaju pristup, jer nema pravila. Ona je izvan kontrole racionalnog uma i promišljanja, i odnosi se direktno na naše suštinsko ja. A to suštinsko ja je potpuno isto, širom sveta, gde god da krenete.
Da li je po vašem mišljenju lakše širiti svoju muziku u digitalnoj eri i dopreti do publike?
– Digitalizacija je definitivno učinila moju muziku mnogo dostupnijom najširem krugu ljudi, jer kada sam počinjao apsolutno nije bilo društvenih medija i interneta. Sad za mene znaju bukvalno svuda.
Pokrenuli ste festival savremene muzike u Lagosu i tako dobro upoznali mlade generacije Nigerijaca. Koje su njihove želje, ambicije? Kakav je vaš pogled na budućnost Afrike?
– Afrikanci imaju najveći broj ljudi mlađih od 25 godina na planeti, i dok mi pričamo, svi oni nešto stvaraju, rade i dele umetničke ideje sa vršnjacima širom sveta. Budućnost je zaista – Afrika!
Šta možemo da očekujemo u nedelju?
– Publika može da očekuje pesme sa svih albuma koje sam snimio tokom karijere. Biće to koncert koji okuplja sve ljude u slavljenju zajedničke humanosti kroz muziku.
Bonus video: Džimi Hendriks: Živeo je kratko, ali je ostavio neizbrisiv trag u rokenrolu