0
Razmišljao sam kako da počnem ovaj tekst. Da li da (se) upitam - kakvi to ljudi dolaze i gledaju filmove Ulricha Seidla? Ili da samo konstatujem da - sada znamo kako je (verovatno) bilo Michaelu Jacksonu.
Kao što sam vam već pisao, „Sparta“ čini diptih sa filmom „Rimini“, i dok smo se tamo bavili starijim bratom, Richiejem Bravom, propalim šlager pevačem na odsluženju ostatka života u italijanskom odmaralištu Rimini (u zimskom periodu), u „Sparti“ se bavimo mlađim Ewaldom koji je, sva je prilika, pedofil.
Na početku filma pravimo link sa „Rimini“ time što je sada Ewald u poseti ocu i njih dvojica zajedno obilaze grob Ewaldove bake, očeve majke. Otac je ozbiljno nagrižen „alchajmerom“, tuguje za majkom i u trenucima čiste ili pomućene svesti „zig hajluje“ sam za sebe, kao što je to činio i u ratu. Međutim, provokacija koju Seidl gradi sentimentalizujući ostarelog nacistu nije ništa spram onoga što čini baveći se njegovim sinom.
Neki detalji ostaju nejasni. Ewald živi u Rumuniji sa devojkom, s kojom je pred ženidbom (sudeći po nekim aktivnostima, kao što je isprobavanje venčanica). Vidimo da radi u nuklearnoj ili nekakvoj centrali, ali ta aktivnost se više ne adresira, niti Seidl objašnjava odakle Ewaldu pare za sve što radi.
U par efektnih scena Seidl će nam objasniti da se Ewaldu „ne diže“ na verenicu, usled čega njihova veza krahira. Ali će nam sugerisati da Ewald u igri sa njenom mlađom braćom, dvojicom dečaka, ima nekakvu „tenziju“, kao i da će se igra završiti tako što će Ewald cmoknuti u obraz jednog od dečaka. Deluje od sreće i milja, ali deluje i usled nekontrolisane strasti.
Potom Ewald dolazi u neko rumunsko selo, gde u staroj školi otvara školu džudoa, koja ubrzo potom postaje neka vrsta igraonice za decu i dobija oblik utvrđenja i naziv „Sparta“. Kao što znamo, Sparta je u staroj Grčkoj bila najratničkija od sviju državica, sa surovim drilom muške dece. Međutim, u Ewaldovoj „Sparti“ deca, iako treniraju džudo, dobijaju daleko više očinske pažnje i nežnosti, nego što je dobijaju kod kuće, što će postati bolno jasno kada jedan od očeva krene da ispoljava netrpeljivost spram pažnje koju Ewald poklanja njegovim sinovima.
Seidl prefrigano i provokativno Ewaldovu pažnju spram dece uvek zaustavlja tamo gde ona nije prešla nikakvu „granicu“, iako će ih ovaj slikati gole do pojasa (u „bodibilderskim“ pozama) ili se tuširati sa njima nag. U isto vreme, Ewald će paziti da deca ne piju energetska pića, jer su loša za njih i mazati ih kremom po masnicama na telu, odlučan da sazna da li su iste možda posledica očevih batina. A kada ostane sam, on će gledati njihove polu nage fotografije ili se tuširati hladnom vodom kada im se previše približi, ali ni on, ni Seidl nikada neće preći „granicu“ koja ga pred našim očima legitimizuje kao („upražnjavanog“) pedofila.
Kada besni očevi dođu da sruše „Spartu“ i učitelja za koga mirišu da je nastran, mi ćemo shvatiti da Sparta i spartansko vaspitanje stoje izvan zidova Ewaldove škole, kao i da Seidl, u svom maniru, pokušava da nam proda priču o „dobrom pedofilu“ koji je učinio sve što može da obuzda svoje (bolesne) nagone, a da s druge strane provodi vreme s decom, čini im dobro i na taj način utoli svoje potrebe. Seidl skoro kao da nas pita – pa nije li to najbolji način hendlovanja ovog problema i ovakvih ljudi.
Možda sada znamo kako je bilo Michaelu Jacksonu. Donekle. Možda znamo i kakvi smo ljudi, mi koji gledamo filmove Ulricha Seidla. I u mrtvoj tišini izlazimo iz sale, kao da smo postiđeni i neraspoloženi da sa „sličnim nama“ podelimo tu činjenicu. Možda zato što osećamo da je Seidl dosta toga rekao umesto nas. A?
OCENA: 9/10
Bonus video: Majstor trilera Hičkok
