3
Andrić je Nevenku veoma uvažavao, voleo je da sluša njene priče pune duha i lucidnog zapažanja – osećao je njen, ne samo scenski, magnetizam. Meni je kao mladom slikaru koji u to vreme počinje uspešno da izlaže u Parizu davao savete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.
U izdanju novosadske Akademske knjige nedavno je izašla knjiga “Ko je bio Ivo Andrić – sećanja savremenika”, koju je priredila Žaneta Đukić Perišić. Ovo delo je izbor autentičnih sećanja na Ivu Andrića iz ugla njegovih savremenika – školskih drugova, prijatelja, pisaca, diplomata, suseda, rođaka, političara i poznanika.
Nova.rs vam prenosi delove iz knjige koje smo odabrali u saradnji sa Akademskom knjigom. Danas vam donosimo zapis i sećanja na Ivu Andrića, iz pera njegovog prvog komšije slikara Dimitrija Diška Marića, inače supruga nekada čuvene glumice Nevenke Urbanove.
Za knjigu koje vreme piše o Andriću
Kada su se Andrići doselili u našu zgradu, Andrić je prilkom prvog susreta rekao Nevenki: „Znate, Nevenka, često me pitaju gde stanujem i kada im kažem svoju novu adresu, odgovore: ‘O, pa tu stanuje Nevenka Urbanova.’ Od sada kada me pitaju gde stanujem, kažem: ’U istoj zgradi u kojoj stanuje Nevenka Urbanova.’“
Odmah se između nas i Milice i Ive Andrića uspostavio izuzetan susedski odnos na obostrano zadovoljstvo. Andrić je Nevenku veoma uvažavao, voleo je da sluša njene priče pune duha i lucidnog zapažanja – osećao je njen, ne samo scenski, magnetizam. Meni je kao mladom slikaru koji u to vreme počinje uspešno da izlaže u Parizu davao savete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.
Sa druge strane, mi smo bolje upoznali Andrića. Znali smo za njegova rečita ćutanja – sad smo otkrili da govori isto tako dobro kao što piše (što nije svakom velikom piscu dato) i da ono njegovo neprekidno misaono tkanje saopštava na svoj poseban Andrićevski način.
Imali smo tu sreću da budemo na istom spratu i to je bila velika privilegija, sa druge strane, moram da kažem, i njima je prijalo što imaju takve susede pored sebe. Tu smo se našli malo i na umetničkoj liniji. Nevenka i Milica su se znale godinama i na to prijateljstvo se nadovezala nova situacija – to što je sad došao bračni par Andrić. Moram da kažem, po onome kako je sve to teklo, kako smo doživeli to, kao okoreli neženja Andrić nije baš odmah pristao na tako nešto. Međutim, kasnije se videlo da mu je taj porodični život prijao.
On, koji je živeo kao stepski vuk Hermana Hesea osetio je blagodeti porodične topline i porodičnog života. Tri žene su brinule o njemu: Milica, baka Zorka, divna mama Miličina i Milka služavka koja im je bila vrlo privržena. Ona je dugo bila kod njih. Kasnije je došla Matija. Bilo je to u vreme kada je Andrić ostao sam. To je već druga priča. Kada je počelo uređivanje stana, Milica, kao kostimograf koji voli ozbiljne boje – ljubičasto, sivo, htela je tako nešto, pošto imaju stilski nameštaj koji zahteva izvesnu ozbiljnost, htela je tu ozbiljnost da sprovede do kraja. Pozvala je Nevenku koja je Milici predložila – što se Andriću dopalo i on je to podržao malo svetlije tonove. Da ne budu sive zavese, da ne bude sivo i belo već da bude boja kajsije, tako neki blago rumeni tonovi. Mi nismo u to vreme imali televizor i oni su nas zvali da pogledamo po neku seriju (tada smo otkrili da Andrić voli da gleda Čkalju, to su bili njegovi trenuci opuštanja).
Andrić je bio čovek dubokog sadržaja i u običnom razgovoru vi čujete njegove mudrosti ili neki komentar koje je on saopštavao na poseban način. Na televiziji muzički intermeco, peva Lepava Lukić „Od izvora dva putića vode na dve strane“, a Andrić kaže: „Vidite, uvek postoje najmanje dva puta, čovek ima izbor, nemojte da se žalimo na sudbinu, neki put možemo i sami da biramo.“
Kao što sam već rekao, oni su voleli da se posavetuju sa nama. Izdaje se jedna Andrićeva knjiga, problem je sa koricama na kojima treba da bude velika fotografija njegovog lica. On se malo ugojio, malo, ali to se primećuje na fotografiji koja je izabrana za korice. Pozvali su nas. Naš savet je bio da on mora da ima svog fotografa sa kojim će se osećati opušteno. To treba da bude majstor svog zanata. Otišao sam do stana i doneo ploču Neila Sedake, popularnog i bucmastog američkog pevača. Fotograf je osvetlio jednu stranu lica tako da je na drugoj strani bila senka i na taj način rešio problem. Prihvatili su to. Postao je običaj da neke ideje, naše i njihove, razmatramo zajedno.
S druge strane, mi nismo bili klasični susedi. Nismo izmenjivali sarme ali je do nas stizao travnički sir, baklave i bosanske poslastice, a Nevenka je njima pravila male šampinjone sa puterom i peršunom pečene na plotni. To se Andriću dopalo i uvek se zahvaljivao. On je umeo sa jednim finim defanzivnim šarmom da pravi komplimente i da se zahvaljuje. I ponašanje mu je bilo gospodsko. Jednom, pošto sam išao u Pariz, pred Novu godinu zamolili smo Andriće da stave jelove grane kojima će Nevenka okititi stan za nastupajuće praznike, na njihov balkon na nekoliko dana. Poslednji dan stare godine. Zvoni telefon, Andrić javlja da donosi grane i dolazi svečano obučen. Kad god se pojavljivao pred Nevenkom bio je svečano obučen. Kada je Bebler odlazio u Indoneziju da bude tamo ambasador priredio je prijem u njihovom domu na Dedinju za diplomatski kor. Pozvao je i umetnike. Pričam ovu priču zbog ovoga: marokanski ambasador Taib Buaz pozvao je sve na svečani prijem povodom rođendana kralja Hasana II. I mi smo se spremali za to. Nevenka je od sedefastog materijala sa malim ružicama napravila sama džak-haljinu, imala je beli mantil od svile i pozvala je Milicu, koja je volela da vidi kako je Nevenka obučena. Milica, očarana, kaže: „Nevenka, morate da odete da vas Ivo vidi.“ Andrić je rekao: „Nevenka, vi ćete osvojiti ambasadora!“ Tako je i bilo. Ja sam baš tog dana počeo da radim jednu sliku i to mi je bilo važnije od prijema. Kada se Nevenka vratila, rekla je da je Taib Buaz prišao njenom stolu i zamolio je da otvore bal. Tako da je Andrić bio u pravu!
Ono što je voleo Andrić u Beogradu to su bile šetnje do Kalemegdana. Tamo je zastajao da posmatra trening košarkašica Crvene zvezde (voleo je da gleda mladost u pokretu).
Vraćao se istim putem kroz naš park. Mi smo često primećivali da se situacija u parku odjednom promeni. Ljudi prestanu da se kreću, stanu, dečak uhvatio loptu i stao. Penzioneri koji su do tada glasno razgovarali zaneme. Sve stane kao kad se zaustavi film. Samo pogledom prate Andrića koji, zanesen svojim mislima, sve to ne primećuje i polako prilazi kući. Možda se u parku rađao novi znak pored puta…
Moram da kažem da Andrić nije baš lako podnosio onu našu, ne mogu da kažem balkansku, ali tu otvorenu prisnost. Neki put se dešavalo da mu neko priđe, a on, vidite, da skoro ustukne. On će ljubazno da obavi to, neće pokazati da mu nije prijalo. Da kažem i ovo, on koji je bibliotekama poklonio ogromne sume nije hteo da dâ „koji dinar“ pijancima koji su sa maliganskom aurom kucali na njegova vrata. To što je njih odbijao ponekad se više pamtilo.
Nije bio rigidan tip kako neki misle. Bio je normalan čovek. Ne bi mogao onako da piše i misli. Nije izneverio mladost, odležao je za to i više nije hteo da se to ponovi nego je hteo da radi. Da bi se potpuno posvetili stvaranju mnogi su otišli na „pusto ostrvo“, Gogen na Tahiti, Šopen na Majorku… Andrić nije imao tu nameru, tu želju da ode odavde. On je sam izgradio jedno malo ostrvo, jedan odbrambeni nasip oko sebe. Sredina nije uvek to razumela.
Andrićevi odgovori na neka pitanja su uvek bile male kreacije. Jednom je bilo reči o nekom posleniku kulture koji je bio francuski đak. Očekivali su od njega da glasa za neki pro- jekat koji je bio važan za kulturu. On je to izneverio. Andrić je protumačio to ovako: „On potiče iz jednog malog mesta kraj Olova. Da bi stigao do Pariza napravio je veliki luk. E, taj luk je morao negde pući.“
Jednom mi je ispričao kako je bio na skupu u Filmskom gradu. Tema skupa je bila ekranizacija književnih dela. „Vraćao sam se sa skupa kući i pre nego što sam stigao do autobuske stanice pored mene se zaustavio automobil iz kojeg su izašli Makavejev i Munitić. Oni mi ljubazno ponude da me odvezu do kuće. Kada smo stigli, pozvao sam ih da svrate do mene. Uz kafu se vodio neizbežan razgovor o književnim delima na filmu. Šta mislim o tome – nastavio je Andrić – rekao sam ovako:
„Vi ljudi filma ste veoma moćni. U stanju ste da za tri minuta stvorite raj na zemlji ili joj izbrišete lice, napravite haos, smak sveta. A meni su potrebne najmanje četiri nedelje da opišem iznenadnu letnju kišicu.“ Objasnio im je na svoj način kakva je razlika.
Spremao sam se da idem u Rim na poziv slikara Baltusa koji je bio direktor Akademije Mediči i kome su se veoma dopale moje slike koje je video u Parizu pre nekoliko godina. Interesovalo ga je da li i dalje postižem isti nivo. Rekao sam to Andriću koji me je odmah posavetovao: „Nemojte glasno da govorite o tome. To je po jednoj istočnjačkoj mudrosti kao kad otvorite bocu onda sadržaj lapi (baš je upotrebio taj izraz), isparava. Držite bocu čvrsto zatvorenu.“ Ja sam mu, naravno, zahvalio na savetu.
Ali, kao što je umeo tako da priča, tako je umeo i da sluša sagovornika. Jednom se govorilo o situaciji kada vas život primora da odstupite od svojih stavova, principa. I ja ispričam priču o jednom hramu u Indiji čiji sveštenici su morali da se klone žena, takav je bio red sveštenički. Religija im je branila da dodiruju čak i da pogledaju ženu. Dva mlada sveštenika vraćaju se u hram. Bila je kiša velika. Treba da pređu preko potoka koji je nabujao, voda je odnela brvno, nije lako prega- ziti ga. Tu se nalazi i mlada žena, pokisla, užasnuta. Ne sme da pređe nabujali potok. Sveštenici prelaze na drugu stranu. Posle kratkog oklevanja, jedan od njih se vraća po mladu ženu, uzima je u naručje i prenosi preko potoka. Idu ćutke do hrama i posle oskudne večere leže njih dvojica jedan pored drugog. Sveštenik koji se držao njihovih kanona nije izdržao. Posle dugog ćutanja prošaputao je: „Ti si onu ženu uzeo u naručje i preneo na drugu obalu“. Stigao je ovakav odgovor: „Preneo sam je i ostavio tamo, a ti je i sada nosiš u svojim mislima.“ Takve priče je Andrić voleo da čuje.
Bonus video: Đorđe Matić: Lepa Lukić i Ivo Andrić su dirketno povezani
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
