0
Ono što je najlepše kod dokumentarnog filma je to što ste prisutni sa kamerom, i što pratite svoju intuiciju, i što otkrivate lepote bića koji su ispred vas, kaže reditelj Vinisius Girnis govoreći o svom filmu „Samjuel i svetlost“ koji je prikazan sinoć na DOK#6.
Piše: Marina Lučić
Šesto izdanje međunarodnog festivala dokumentarnog filma DOK #6 počelo je sinoć u mts Dvorani, a sve do nedelje, 4. februara na festivalu će biti prikazano 15 dokumentaraca iz preko 10 zemalja. Takmičarski program pod nazivom “Enter Dok” u kome učestvuju debitantski dugometražni dokumentarni filmovi, predstaviće sedam ostvarenja. U okviru ove selekcije biće dodeljene dve nagrade publike.
Vinisius Girnis čije prvo dugometražno ostvarenje „Samjuel i svetlost“ je prikazano sinoć na festivalu je 34-godišnji filmski reditelj iz Brazila. Njegovi kratki filmovi nagrađivani su na raznim međunarodnim festivalima.
Samjuel živi u malom ribarskom selu Ponta Negra koje se nalazi na obali Paratija u Brazilu. U početku, idilična svakodnevica koju prati ritam prirode i razvoj dečjeg identiteta postavlja ton ovom filmu. Pratimo šestogodišnjeg dečaka i njegovu porodicu kako prolaze kroz životne etape. Postepeno, otkrivamo sve kompleksniju stvarnost sa njenim protivrečnostima, koje se manifestuju između modernosti i tradicije, prirode i tehnologije. Dolazak električne energije i turizma u selo dekonstruiše idealizovani raj i stvara portret savremenog Brazila.
Šta vas je inspirisalo da ispričate priču mladog Samjuela i život njegove porodice?
– Hteo sam da otkrijem kako se zaista menja život u maloj zajednici dolaskom električne energije. Snimao sam Samjuela i njegovu porodicu tokom šest godina, i tokom tog perioda uspostavio sam vrlo blizak i poverljiv odnos sa njima. Nisam želeo da nametnem jednostavan pogled na “dolazak svetla” u neko određeno mesto već sam želeo da prikažem zajednicu koja se suočava sa radikalnim promenama u socijalnom i ekološki katastrofalnom okruženju. Električna energija je najvidljivija promena, ali dugoročne promene se postepeno pojavljuju kao mnogi slojevi u priči: nestanak riba i dolazak turizma, na primer. Pokušao sam da sagledam šta se vremenom menja u odnosima između likova. Želio sam da to nazrem, da se pojavi u gestovima, govorima, pogledima, načinu na koji protagonisti reaguju na svoje okruženje. Moja filmska priča donosi neku vrstu sugestije pre nego objašnjenja.
Koju vrstu dokumentarne tehnike ste koristili tokom snimanja?
– Film se uglavnom zasnova na posmatranju, ali spontani trenuci se mešaju sa trenucima „fikcionalizacije stvarnosti“ (scripted scenes i re-enactments) scena koje sam pisao kako je vreme prolazilo i kako sam osećao potrebu da strukturišem priču koju smo gradili.
Kako se vaša priča razvijala od prvog snimajućeg dana do poslednjeg dana u postprodukciji? Da li je ona onakva kako ste je zamislili?
– Kada snimate dokumentaran film nikada nije onako kako očekujete u početku. Film je rezultat iskustva, susreta, nesporazuma i prepreka; to je avantura i stoga je ne možete unapred predvideti. Kao i svaka avantura, počeli smo s idejom o pejzažu i pričama koje bismo spoznali, a tiču se tog pejzaža. Moj polazni osećaj je bio osećaj oduševljenja, i na neki način sam idealizovao život te porodice, uz odsustvo modernih električnih i elektronskih elemenata; i bliskosti koju imaju s prirodom. Veliko poštovanje sam gajio prema Eliseu, Samjuelovom ocu. Video sam ga kao poslednjeg predstavnika kulture koja je na ivici nestanka. Hteo sam da zabeležim taj ključni trenutak u transformaciji zajednice i ljudi i znao sam da će vreme biti moj veliki saveznik i glavni element. Kasnije, pažnja mi se preusmerila prema Samjuelu, koji je postao ključ priče u toj fazi: on je bio predstavnik nove generacije, rođen s plamenom, ali odrastao s električnom energijom i turizmom kao glavnim izvorom prihoda. Odrastao je znajući imena riba koje su već nestajale. Međutim, život sa ovom porodicom tokom šest godina otkrio je druge slojeve koji mi nisu bili jasni na početku i koje nisam mogao ni da zamislim niti da uključim u film: pre svega, mislim na strukturni seksizam i nasilje nad ženama – što je u mom filmu samo naznačeno, ali je veoma snažno i prisutno u tužnom pogledu majke Sueli i nekim ključnim dijalozima. U ovoj igri dokumentarnog filma u kojoj su život i umetnost nerazdvojni, Sueli je dobila prostor kao lik kako je rasla naša veza i poverenje; do te mere da je počela koristiti kameru kao svoj prostor izražavanja.
Za koje iskustvo koje nosite sa snimanja biste rekli da je za vas bilo najplodonosnije?
– Osim samih susreta, biti deo ove porodice, upoznati kulturu i uspostaviti odnos razmene i poverenja je najveće i najlepše iskustvo za mene. Kada sam počeo da im prikazujem snimke koje smo napravili, kako bih ukazao na ono što je dobro, a šta nije, Sueli (majka) je prva prihvatila ideju filma, sve je odmah razumela i počela je da deluje na iznenađujući način, otkrivajući se kao izvanredna glumica. Vođenje nje u ovom veoma neodređenom prostoru između dokumentarnog i fikcijskog, gledanje njenog rasta kao glumice i postajanja svesnim problema bliskih njenom srcu, sve je to počelo da se odražava i u stvarnom životu. Za mene, njeno oslobađanje je postalo najplodonosnije. Ono što je najlepše kod dokumentarnog filma je to što ste prisutni sa kamerom, i što pratite svoju intuiciju, i što otkrivate lepote bića koji su ispred vas. Volim takve susrete.
Koji predmet uvek nosite sa sobom kada radite na terenu i zašto?
– Nosim uvek svesku. Za mene je to suštinski predmet kako bih mogao da pišem, organizujem ideje i uvide; beležim priče, izraze, isečke iz razgovora koji mogu obogatiti vizuelni prikaz filma.
Možete li opisati prepreke sa kojima ste se susretali tokom snimanja filma?
– Morali smo da se suočimo s pandemijom, kao i svi ostali. Projekat se produžavao. Prošli smo kroz četiri godine fašističke vlade u Brazilu koja je bojkotovala kulturu: naš film, sa već obezbeđenim budžetom, imao je blokiran bankovni račun dve godine. Dva puta kad smo dolazili u Ponta Negru da snimimo, desilo se da nismo imali pristup porodici: par se svađao, niko nije želeo da nas vidi, čak ni deca. Pomislili smo da nećemo moći da završimo film. Ali ipak, na kraju, ovaj produženi period bio je koristan za nas, uprkos svim stresovima koje smo prošli moj producent i ja. Kad se pogleda film zna se i zašto.
Bonus video: Mateo Garone prima nagradu Drvo života na Kustendorfu
