0
"Soja, to vam je jedna obična, korisna industrijska biljka", govorila je za sebe rediteljka Sofija Soja Jovanović, koja je rođena na današnji dan pre tačno 100 godina u Beogradu, gde je i dočekala smrt 80 godina kasnije, 22. aprila.
Radni vek Soje Jovanović trajao je 50 godina, a toliko je i predstava postavila na različitim scenama, dok je snimila 23 igrana filma, TV drama i serija, mnogo lutkarskih predstava i radio-drama. Prva žena reditelj na našim prostorima oprobala se uspešno u svim vidovima dramske umetnosti i svojim radom obeležila jugoslovensku kinematografiju 20. veka.
Sofija Jovanović rođena je u porodici koju su činili otac hemičar i majka koja je diplomirala filozofiju. Umetnost se do nje ušunjala preko dede. Njen deda po ocu bio je dvorski fotograf Milan Jovanović, čiji je rođeni brat bio čuveni slikar Paja Jovanović.
Pajina unuka je osnovnu i srednju školu pohađala na francuskom jeziku, u svom rodnom gradu. Zatim se upisala na dramski odsek Muzičke akademiije gde 1941. godine studira glumu. Tri godine kasnije počinje njen intenzivan stvaralački rad, kada je sa još nekoliko kolega i nastavnika osnovala Akademsko pozorište, prvi studentski teatar u zemlji. Njeno prvo delo koje je postavila bilo je Nušićevo „Sumnjivo lice“, 1948. godine, a i njen prvi film takođe je snimljen po ovom delu velikog srpskog komediografa, piše 011info.
Titova Jugoslavija je, međutim, u vedroj i, kako je sama Soja govorila, prilično naivnoj studentskoj predstavi videla „opasnu, zapadnjački orijentisanu poruku“. Grupa umetnika je silom rasformirana, ali ne zadugo. Jedan čovek je verovao u ambiciju mladih i odlučio da urgira za njih. Bio je to Dobrica Ćosić, a u datom trenutku je bio član tadašnjeg Agitpropa za Srbiju. Akademsko pozorište 1950. godine postaje Beogradsko dramsko pozorište. Narednih decenija, ovde i u Pozorištu na Terazijama igraće se Sojin „Kabare“, „Neki to vole vruće“, „Bal lopova“, „Vezana vreća“ i beskrajni niz drugih komada od kojih su mnogi dobili prestižne nagrade. Ubrzo zatim Jovanovićeva se preorijentisala na film.
„Pop Ćira i pop Spira“, po scenariju nadahnutom romanom Stevana Sremca, bio je prvi snimljen jugoslovenski film u boji. Njeni najgledaniji filmovi su mahom bili inspirisani knjigama domaćih pisaca, kao što su „Orlovi rano lete“ (Branko Ćopić), „Silom otac“ (udružene snage Nušićevih drama), „Diližansa snova“ (po komedijama Jovana Sterije Popovića „Pokondirena tikva“ i „Laža paralaža“).
Njen britki i gledaocima prijemčiv humor, i to najpre komedija mentaliteta, je većini bio izuzetno zabavan, a tvrdeći po filmskoj kritici i kvalitetan. Drugi su se bunili, nazivajući njene filmove sladunjavim. Međutim, bio je to redak i dugoročan iskorak iz mračnih, prevashodno ratnih tema u srpskoj kinematografiji.
Pedesetih je još bilo prilično neuobičajeno da film potpisuje jedna žena, te su novine umele u izveštajima da pišu kako je „film režirao Soja Jovanović“. Sa druge strane, Sofija je smatrala da je režija izrazito ženski posao.
– Verujem da je posao reditelja da zaigra svoje glumce, da ih usmeri ka igri, maltene kao majka svoju decu – govorila je Jovanovićeva.
Humor u njenim filmovima bio je pitak i razigran, a s druge strane, od satire je zazirala, „verujući da u njoj ima nečeg zlog i poganog.“
– Humorom se branim od zla – reči su velike rediteljke.
Seriju „Osma ofanziva“, koju je adaptirala po romanima Branka Ćopića „Ne tuguj bronzana stražo“ i „Osma ofanziva“, smatrala je uspešnom.
– Smatram da je ova serija zabeležila jedan važan istorijski trenutak, snimila stare kuće koje više ne postoje, jedno tragično zbivanje koje i danas doživljavamo. Snimljena na filmskoj traci ostaće kao dokument izbrisanog, ali zabeleženog vremena iz naše tragične istorije – kazala je Soja Jovanović.
Bezbroj je anegdota sa njenih proba i snimanja, a neke od njih prepričala je rediteljka u intervjuu 1975. godine za „TV Novosti“, a preneo je „Yugopapir„:
– Prvi moj film, „Sumnjivo lice“, snimali smo u Ivanjici. Glumce sam naterala da nauče da jašu konje. I Bata Paskaljević je to brzo naučio, ali nije naučio da konji ne vole iznenadne oštre zvukove. Kad je, jašući lagano i dostojanstveno, zatrubio konju na samo uvo, za tren se našao na zemlji, dok mu je jedna noga ostala u uzengiji.
– Jesi li sve snimio? – upitala sam snimatelja.
– Sve.
– Fino. Sad Bata može u bolnicu – ispričala je rediteljka.
U jednoj sceni njenog filma „Orlovi rano lete“, Guta Dobričanin i Čkalja beže iz mlina na koji je pala granata, pa je izbio požar. Soji se, kako je rekla, „nešto svidela ideja da Čkalja bude malo zapaljen“, pa je pitala pirotehničara da li je to izvodljivo.
– Kako da ne! Biće živa buktinja ako treba – odgovorio je.
Zamolila ga je da Čkalji ne kaže baš sve, pa je snimatelj postavio dve kamere, znajući da se Čkalja teško odlučiti da scenu ponovi, ukoliko nešto ne bude u redu. Na opšte zadovoljstvo, sav u plamenu, preplašeni Čkalja je istrčao iz mlina i skočio u reku. Kako je Soja ispričala, plamen je bio toliko jak da je nekoliko trenutaka izbijao iz vode.
– Neće delovati autentično – bio je očajan Čkalja i spreman da scenu ponovi.
Soja Jovanović je preminula 22. aprila 2002. u Beogradu, koji joj je postavio spomen-ploču na uglu Njegoševe i ulice Maksima Gorkog na Vračaru.
Bonus video: Slobodan Boda Ninković o odlasku u penziju