0
Srpska premijera filma "Ovuda će proći put" biće održana sutra u 19.30 časova u mts Dvorani u okviru glavnog takmičarskog programa 51. Festa.
Ostvarenje autorke Nine Ognjanović pred domaću publiku stiže nakon svetske premijere koju je imao na festivalu „Slamdance“ u SAD u januaru na kome je dobio nagradu publike i specijalno priznanje žirija za najbolji igrani film.
Radnja je smeštena u zaboravljeno selo blizu kog će uskoro biti izgrađen autoput. U selo, osim autoputa, stiže i stranac. Meštani, puni nepoverenja i straha prema promeni koju put donosi, sumnjaju da i stranac ima neke veze sa tim i da skriva svoje prave namere. Devojka Jana se zaljubljuje u stranca i shvata da samo ona može pomoći.
Ova priča dirnula je i američku publiku, a kako Nina Ognjanović za Nova.rs objašnjava, nije znala šta da očekuje, te je ostala iznenađena reakcijom gledalaca:
– Pre njih, film su videli samo saradnici koji su radili na njemu. Razumeli su priču, što mi je jako važno, a što sam saznala u toku diskusija sa njima koje su bile održane posle projekcija. Svako je mogao da se na neki način poistoveti sa Janinom pričom. Osim toga, jako im se svidela lokacija, kostimi i glumci, ali milsim da je muzika nešto što su baš svi spomenuli. Neki su čak i shazamovali glavnu temu kada je bila odjavna špica.
Domaća premijera biće održana na Festu. Koliko vam znači ta prilika?
– Dosta znači. Na FEST sam išla od kako pamtim i uvek sam imala u glavi da bih volela tu da prikažem svoj film jednog dana kada ga budem snimila. Ne znam šta da očekujem, ali nadam se da će festovska publika pozitivno reagovati na film.
Kako je nastala ideja za film?
– Ideja je inicijalno došla pre nego što sam upisala fakultet, a onda je bila ostavljena po strani do četvrte godine. Svašta se nešto promenilo za to vreme – ja sam odrasla, pa samim tim i ideja. Volela bih da film ostavi utisak na njih, da ta atmosfera sela koju smo pokušali da napravimo izađe sa njima iz sale. I, volela bih da barem na trenutak ih povuče da požele drugačiji kraj. To jeste priča o odrastanju, ali svako u nekom trenutku mora da odraste, tako da bih volela da ih podseti na to.
Film je smešten u odsečeno, zaboravljeno selo. Šta donose promene u naša sela? Jesu li dobrodošle? Šta je neophodno promeniti, a šta sačuvati?
– Nisam imala nikoga na selu dok sam odrastala, tako da sam se tek skorije upoznala sa životom na selu. Ono o čemu možda nabolje i najtačnije mogu da govorim jeste Topli Do, selo u kome smo snimali film, jer sam tamo provela najviše vremena. Oni su uspeli da odbrane svoju reku i sačuvaju svoj eko sistem. S druge strane, dosta su uložili u poslednje vreme u turizam i to im dosta dobro ide. Čini mi se da dobro balansiraju između očuvanja duge tradicije koju imaju i bivanja u toku sa vremenom.
Jedna od ključnih tema filma je i sudbina mladih na selu. Na koji način ste želili o tome da progovorite? Koliko sama sredina guši mladog čoveka, a šta mu nudi?
– Sve zavisi od pojedinca. Ako se neko oseća kao da ga sredina guši, taj osećaj može biti podjednako intenzivan u najvećem gradu na svetu i u najzabačenijem selu. Mislimo da su prilike uvek bolje negde drugde, a često ne znamo šta nas tamo čeka.
Kako su reagovali meštani kada je ekipa filma iz Beograda došla? Kakva su vam iskustva sa snimanja?
– Inicijalna reakcija Miljana koji je tamo predsednik mesne zajednice je bila: “Vi biste da snimate neki film ovde?” – tako da vrlo slično kao u filmu. Međutim, vrlo brzo su nas zavoleli. I, neizmerno su nam pomogli. Da nije bilo njih, film ne bi bio snimljen.
Snimali ste u mestu Topli Do. Zašto ste baš njega odabrali, šta vas je privuklo?
– Leto pre snimanja smo organizovali skauting. Seli smo u kola i krenuli od sela do sela. Topli do ima jednu specifičnu atmosferu koja se odmah oseti kada se kroči u selo i to je presudilo.
Da li ste želeli da deo vašeg filma bude i pobuna meštana protiv izgradnje hidroelektrana?
– Nismo zbog toga izabrali Topli Do, ali se ta priča malo uvukla u scenario kako smo provodili vreme tamo. Spomene se na kratko i nije vezano za glavnu radnju, više služi kao neki opis mesta u kome se nalazimo. Selo u filmu je izmišljeno i ne znamo gde se nalazi, niti je to preterano važno za radnju filma, ali je bilo prostora da se tako nešto ubaci i ja sam odlučila da to uradim. Mislim da su uradili nešto što niko nije očekivao da je moguće i mislim da su tako sačuvali nešto što bi u suprotnom bilo uništeno i zaboravljeno.
Na čemu sledeće radite? Šta vas inspiriše ovih dana?
– Pišem sledeći film, ali sam još u ranoj fazi tako da ne znam na koju će stranu da krene. Zanimljiva mi je ideja šta se desi kada se ode preko, gde god to bilo.
Kako ocenjujete domaću kinematografiju danas? Šta novo i drugačije donose mladi autori?
– Imala sam sreću da upišem režiju iste godine sa još šest neverovatno ambicioznih ljudi. Nekoliko nas je snimilo dugometražne filmove – Sinišino “Usekovanje” je već izašlo, u martu izlazi Lukin film “Indigo Kristal”, a David koji je moj film producirao je uspeo u istoj godini da snimi i svoj dugometraćni film “Sunce nikad više” koji sada završava. Tu su i Dušan i Matija koji nekoliko godina iznad nas, a koji su bili u Veneciji prošle godine. Mislim da je zanimljivo da su svi ti filmovi potpuno različiti, tako da za svakoga ima po nešto. Nadam se da će se tako i nastaviti, istim intenzitetom.
Bonus video: Jana Bjelica i Nina Ognjanović