0
Pre dvadeset-trideset godina (možda i deset) ovo bi bio top film, možda i top oskarovski film, koji jedni drugima preporučujemo, o kome rado pričamo i uz koga smo se dobro proveli u bioskopu.
AIR (2023, r. Ben Affleck)
Kako danas više niko ne mari za top filmove, još manje za top oskarovske filmove, kako danas retko pričamo o filmovima, još manje ih gledamo u bioskopima, i možda ih najviše od svega samo i dalje preporučujemo („šalji dalje!“- kao dokaz našeg učešća u kulturi), „Air“ nema šanse da zaživi, a možda je i malkice sam kriv što izgleda kao pomenuti „top film od pre dvadeset-trideset godina“.
„Air“ je priča o istorijskom trenutku u odnosima sporta i biznisa i bavi se trenutkom u kome je Michael Jordan namamljen i privoljen da razmotri Najkijevu ponudu da mu budu sponzori što je rezultiralo „er džordankama“ i verovatno najprofitabilnijim sportskim ugovorom svih vremena (koji je potom uticao i na pravljenje svih budućih sportskih ugovora). Na mikro nivou ovo je priča o Sonny-ju Vaccaru, Najkijevom „čoveku za košarku“ koji je prepoznao i dovoljno verovao u Jordana kao investiciju za Najki i njegovom naporu da ovoga potpiše za svoj brend.
Oko svega toga muvaju se i razni drugi Najki menadžeri, sportski agenti, treneri-konsultanti, Jordanovi roditelji, na čelu sa Philom Knightom, osnivačem Najkia. Slažem se sa vama da se film s pravom može odbaciti kao vrla lekcija iz kapitalizma, koja, doduše, slavi stari, „vlasnički“ kapitalizam, a ne ovo govno od upravnih odbora i bordova u koje se danas izrodio.
Ben Affleck, koji se kao reditelj, nakon „Argo“, vraća dramatizaciji događaja iz novije američke istorije, evidentno je uživao u HBO-ovoj seriji „Winning Game“ i njegov film odiše duhom Adam McKay-ove/ovske režije iako je formalno ultra-konzervativan u poređenju. Ali, humor, satira, kast sačinjen od zvezda, brza montaža i dinimačan ritam su tu. Ono što fali od McKay-ovih postmodernih akrobacija je ono što Affleckov film ostavlja u kategoriji „klasičnijih“, staromodnijih, pa i „starovremenskih“ filmova. To će možda nekim mlađim gledaocima smetati, ali meni nije.
U filmu koji ima glavu, rep, zaplet, tenziju, simpatične i nesimpatične junake, koji ne smrdi lažnim idealizmom, ali dejstvuje „patriotski“, meni je jedino i najviše smetalo što je lik Michaela Jordana tretiran kao da je zaštićeni svedok. Iako je Jordan dao blagoslov za film i neke sugestije za scenario, njegov lik se u filmu uglavnom krije, slika iz uglova koji ne otkrivaju lice ili je prisutan samo kao audio.
Čak i ako je ovo bila autorska odluka kojom Affleck nije želeo da zaseni ostale učesnike ove priče uplitanjem Jordana ona je ispala bizarna i napadna i u skoro svim situacijama u kojima je on prisutan u sceni kreira neprirodne rediteljske poteze, koji ozbiljno remete uživanje u istoj.
Matt Damon koji više ne izgleda kao Jason Bourne i daleko je bliži aktuelnoj kilaži Jesseja Plemonsa još jednom briljira pre svega artikulisanim upravljanjem likom koji sam po sebi ni po čemu nije poseban, ali za ovu priču jeste. On i Affleck su i dalje vitalan tandem, spreman da se šali i šegači i sa temom (Knight je zapljunut više puta) i sa samim sobom (Damonova kilaža) i „Air“ je produkt dvojice autora koji nose i evociraju duh američkog mejnstrim filma sedamdesetih. Koji, nažalost, zanima sve manje ljudi.
OCENA: 8/10
Bonus video: Đorđe Kadijević o 50 godina od prvog horor filma „Leptirica“