0
Povodom 50. godišnjice francuskog erotskog filma koji je učinio soft pornografiju delom mejnstrim kinematografije, ovaj film je dobio verziju prilagođenu 21. veku – ali hoće li dostići uspeh originala?
Nova verzija filma „Emanuela“, ovog puta na engleskom jeziku i sa francuskom glumicom Noemi Merlan u glavnoj ulozi, upravo je puštena u Francuskoj. Ova „Emanuela“, u režiji Odri Divan, dobitnice Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji za svoj snažni film o abortusu „Happening“, istražuje žensku seksualnost u stilu 2024. godine.
Ako je Emanueline seksualne avanture potrebno ponovo ispričati, možda je to zato što original iz 1974. sada deluje zastarelo, piše “BBC”. Film, koji je režirao Francuz Žist Žakin, a u kojem glumi holandska glumica Silvija Kristel u ulozi Emanuele, prati 19-godišnju suprugu francuskog diplomate tokom posete Tajlandu. Svi stanovnici, bilo da su Tajlanđani ili doseljenici, deluju kao da su uvek spremni za seks. Snimljen u mekom fokusu, film prikazuje Emanuelu u susretima sa muškarcima i ženama na različitim lokacijama, uključujući i pridruživanje „klubu ljudi koji se seksaju u avionu“, mada svi ovi susreti nisu dobrovoljni. Ona je silovana u opijumskoj jazbini, ali ubrzo nakon toga ima seks sa muškarcem koji ju je ipak „osvojio“ tokom opiranja. „Ne mogu reći da je to zaista briljantan film“, rekla je Silvija Kristel o filmu u intervjuu za „The Telegraph“ 2007. godine.
Mnogi kritičari u to vreme složili su se s njom, ali film je bio bioskopska senzacija, prodato je skoro devet miliona ulaznica samo u Francuskoj, iako je u početku bio zabranjen sve do izbora nove vlade 1974. godine. Film je bio hit i u SAD, većem delu Evrope, kao i u Japanu. U 70-im godinama usledilo je nekoliko nastavaka i spin-off filmova, a Kristel je glumila u nekim od njih. „Film“, rekla je, „postao je poput spomenika u Parizu. Japanski turisti su bili nagurani u autobus, pa su ih vodili do Ajfelovog tornja, Trijumfalne kapije i do ‘Emanuele’.“ Bioskop “Trijumf” na Jelisejskim poljima, prikazivao je film kontinuirano sve do 1986. godine.
Zašto bi soft-porno film postao još jedan francuski simbol, može se objasniti vremenskim kontekstom, kaže Iv Džekson, urednica kulture i voditeljka emisije „Arts 24“ na informativnom kanalu “France 24”. „To je bio prvi film te vrste na francuskom jeziku, i jedan od prvih francuskih filmova koji je postao globalni fenomen“, rekla je za “BBC”. „Takođe, pojavio se u vreme kada su teme ere bile ‘slobodna ljubav’ i seksualna oslobođenost. Kontraceptivna pilula bila je široko dostupna, a godinu dana kasnije abortus je postao legalan u Francuskoj.“
„Poslednji tango u Parizu, koji takođe ima eksplicitne scene seksa, bio je hit u Francuskoj dve godine ranije, ali mislim da je dvostruko više ljudi otišlo da vidi „Emanuelu“ tokom prve nedelje prikazivanja. Film je rušio tabue, prikazujući masturbaciju, više seksualnih partnera, seks sa anonimnim osobama, ali je istovremeno bio mejnstrim jer je brojnost publike pokazala da postoji želja za ovakvom vrstom filma. Otvorio je razgovor o tome kako se seksualnost može prikazati u kinematografiji. Daleko je od remek-dela, ali je postao kultni hit, a sam filmski poster postao je ikoničan. Mogao se videti širom Pariza 70-ih.“
U SAD, „Emanuela“ je reklamirana kao „mekša“ vrsta porno filma – kao art-house erotski film – sa sloganom „X nikada nije bio ovakav“, čime se razlikovao od drugih filmova sa X rejtingom. Prema rečima Silvije Kristel, neki su ga fanovi, posebno u Japanu, doživljavali kao feministički film: „Mislili su da je Emanuela dominantna, samo zbog te jedne scene u kojoj se penje na svog muža. To je bio trenutak kada su sve Japanke ustale i aplaudirale.“
Mnogi bi se sada složili da film nije izdržao test vremena, od prikaza Tajlanđana kao anonimnih sluga i silovatelja, do pitanja seksualnog pristanka. Džekson opisuje originalni film kao „izuzetno problematičan“.
„Lik je seksualni objekt, većina njenih partnera su dominantni stariji muškarci koji orkestriraju njeno zadovoljstvo za sebe“, kaže ona. „Postoje trenuci, ne samo za Emanuelu, gde pristanak nije očigledan. Pred kraj filma, postoji užasna scena grupnog silovanja.“
„Seksualni pristanak je trenutno vruća tema u Francuskoj, ne samo zbog pokreta #MeToo“, nastavlja Džekson. „Imamo suđenje za silovanje Žizel Peliko koje privlači pažnju širom sveta. Tako da se “Emanuela” čini pogrešnom na toliko nivoa. Davne 1974. godine, možda je bila viđena kao predvodnica ere slobodne ljubavi i seksualne avanture, i možda je Francuskoj dala takvu reputaciju, ali film nije bio feministički. Napisali su ga i režirali muškarci.“
Vremenom je fenomen Emanuele izbledeo čak i u Francuskoj, a malo je mladih ljudi videlo original: na svetskoj premijeri novog filma, Noemi Merlan je priznala da nije gledala verziju iz 1974. pre nego što je preuzela ulogu.
Ipak, piše „BBC“, još uvek postoji veliko interesovanje zbog činjenice da je francuska rediteljka usmerila svoj pogled na ovu temu, čak i ako je verzija Odri Divan imala loše kritike na svetskoj premijeri na filmskom festivalu u San Sebastijanu prošle nedelje. Merlanina Emanuela ima tridesetak godina i odlazi u Hong Kong kako bi pregledala luksuzni hotel, gde Naomi Vots igra menadžerku. Tokom posete, Emanuela ponovo otkriva sopstvenu želju i uživanje u životu kroz susrete s eskort damom koja čita „Orkanske visove“ (Čača Huang), kao i s inženjerom kojeg igra Vil Šarp iz serije „The White Lotus“.
Savremena publika, koja je odrasla s erotikom toliko uobičajenom da više nije smatrana šokantnom (čak ni „Pedeset nijansi sive“ više nije novost, već je stara skoro 15 godina) i koja može pristupiti pornografiji putem svojih mobilnih telefona, predstavlja drugačiji rediteljski izazov u odnosu na publiku iz 1974. godine, a Divan je u nedavnom intervjuu za „Variety“ sugerisala da joj je bilo važno da nagovesti, a ne pokaže seksualnu tenziju.
„Sedamdesetih godina, želja je bila da se pokaže više, što je i učinilo prvi film toliko uspešnim“, rekla je. „Osim toga, meni je bilo zanimljivije ono što je ostalo skriveno. Želela sam da podstaknem tu napetost tako što bih od gledaoca tražila da se aktivno uključi u film i da sarađuje sa pričom.“
Prema mišljenju nekih kritičara, to nije uspelo. „Variety“ piše: „Reći nešto novo i suštinski značajno o ženskoj želji, a pritom poštovati duh filma koji definiše isprazna, prozračna požuda, težak je, potencijalno neizvodljiv zadatak: novi film Odri Divan, beživotan i često hladan, odlučuje da ne uradi nijedno od toga.“
Bonus video: Alfred Hičkok – Majstor napetosti koji se slobađao strahova, režirajući filmove o njima