8
Da je Stiv Tešić, američki dramski pisac, scenarist i romansijer imao bar dva Oskara, bilo bi, verovatno, manje onih koji bi pomisili da im je pred očima Čarls Simić, dok prestoničke novine na vest o smrti poznatog scenariste srpskog porekla 1. jula 1996. - ne bi živog sahranili pesnika istog prezimena. Jeste Tešić ali nije Stojan, Stiv ili Tole, „Truman“, „Amerikanac“ - kako su ga drugovi zvali.
– Pamtim nemački kamion, oštećen bombom i ostavljen, koji za nas nije bio kamion nego avion. Ulazili smo u njega i poletali. Ja sam redovno vozio u Ameriku – sećao se Stojan Tešić, uz zahvalnost Užičanima što u njemu nisu ubijali maštu.
Stojan ne zaboravlja ni red kome kraj nije video.
– Svi smo išli da gledamo filmove sa Džonom Vejnom. Najduži red u kojem sam ikada stajao je bio za „Rio Grande“. Naravno, čim biste videli film, igrali ste se toga filma. „Dobri momci“ i „Loši momci“ u lokalnoj ruševini…
U ruševinama se našla i tadašnja Prestolonaslednikova ulica pošto su po Užicu ’44 „dobri momci“ dva puta prosuli bombe. Stojan, njegova majka i sestra pukim slučajem su preživeli.
Pre nego što je Truman sa Đetinje doplivao do Amerike slistio je dosta Trumanovih jaja. Ta zemlja je bila njegova glavna tema. Baš kao i „američki san“, dok se san nije okrenuo protiv njega – davno je uočila Stojanova sestra Nađa, književnica i profesorka filmske režije i scenarija u Amerci.
Mladalačka fascinacija Stivovim ostvarenjem “američkog sna” i novinarska znatiželja odveli su Zorana Jeremića, pesnika i književnika, do Nađe Tešić, tačnije do jednog njenog gostovanja u Francuskoj 7.
– Na njen predlog stigao sam i do najboljeg Stivovog prijatelja u Beogradu, pozorišnog reditelja Milana Popovića, koji mi je ustupio sav arhivski materijal o Tešićevom radu – ističe Jeremić.
Stiv Tešić kao gost FEST-a upoznaje Popovića 1982., koji je kao student FDU, bio domaćin, poznatog scenariste.
– Stiv se vratio posle nekoliko meseci od prvog susreta na FEST-u, kada smo krenuli da putujemo po celoj Jugoslaviji. Želeo je da nauči sve o zemlji koju je napustio kao jedanaestogodišnji dečak. Putovali smo danima prešavši ko zna koliko kilometara – opisao je Popović.
Kola s kojima su špartali po Jugoslaviji, obezbedio je moj nekadašnji komšija Petar Antonijević, otac reditelja Predraga Gage Antonijevića. Petar je tada radio u Vladi Srbije, pre toga bio je predsednik užičke opštine.
Na osnovu obilja podataka Zoran Jeremić je 2008. napisao prvu biografsku knjigu o Stojanu Stivu Tešiću koju su pratili prevodi tri Tešićeve drame. Prva njegova drama „Stolari“ izvedena je na sceni njujorškog Ameriken Plejs Teatra. Na repertoaru istog pozorišta našao se i komad budućeg poznatog pisca, reditelja i glumca Sema Šeparda. Od pisanja za pozorište Tešić dobija svih 500 dolara godišnje. Scenario za prvi film slabo se plaća – ne samo u Americi. Tešić je za njegov prvi („Četiri mangupa“), pre Oskara, dobio 15.000 dolara i bio presrećan, jer je mogao da na miru piše.
Tešić skreće pažnju na dodatni rediteljski posao, ukoliko mu se sviđa neki scenario. Reditelj ide od studija do studija tražeći novac da se film po njemu napravi. Ako se tekst nikome ne svidi, neće ni biti realizovan film. Otuda i Miloš Forman u to vreme nije bio u poziciji da ostvaruje ono što se njemu sviđa. Tako se to radi u Americi.
– Kada sam dobio Oskara nisam morao više nikoga ni u šta da ubeđujem. Nekako su sasvim drugačije čitali moja scenarija. Ali, isto su mislili, znam ih. Pročitaju pa kažu – šta mu je ovo? Ali, dobio je Oskara. Neka ga – pojasnio je Tešić.
Pritom nije krio i ovo:
– Zarađujem više nego što mi je potrebno, ali manje nego što zaslužujem.
Scenaristički rad Stiva Tešića otvara put saradnji i prijateljstvu s poznatim rediteljima od Jejtsa, Hila do Artura Pena, čiji otac u Ameriku stiže iz Rusije i radi isto ono što i u Rusiji – popravlja satove. Tešić je učestvovao u izboru glumaca za filmove koji su snimani po njegovom scenariju, što nije običaj u Holivudu. Jeremić otkriva i nedovoljno poznat dugogodišnji prijateljski, prisan odnos sa Bobom Fosijem, poznatim režiserom, scenaristom i koreografom.
Zanimljivo je Tešićevo zapažanje o odnosu Srba i Amerike…
– Ne postoje ljudi koji su bili toliko zaljubljeni u Ameriku kao što su to bili američki Srbi. I da se nije desilo to što su Amerikanci uradili sa Srbima posle raspada Jugoslavije, ovdašnji Srbi ne bi nikada shvatili šta se zapravo desilo još u Vijetnamu! Dok se kod mene ta promena i kritičnost javila baš u vreme američkog vojevanja u Indokini. Već tada nisam više bio blizak svojim zemljacima koji su se ovde ponašali kao totalni Amerikanci i bili protiv antiratnih demonstranata, među kojima sam bio i ja. Isti stav, rekao bih, imaju i u Jugoslaviji. Kad god sam dolazio, svako koga sam sreo, bio je veći Amerikanac od mene – konstatuje Tešić.
Zoran Jeremić smatra da je u osnovi Tešićevog rukopisa uočljiva i drama identiteta.
– Možda Užice, Čikago i Njujork sve manje liče na gradove u kojima je Tešić živeo, ali u njima i dalje žive isti oni ljudi iz njegovih knjiga i scenarija, ljudi koji se u potrazi za vlastitim identitetom s manje ili više uspeha oslobađaju tereta kolektivne histerije – kaže Jeremić.
Iako je, po majčinoj liniji, dalji rođak Veljka Bulajića, Tešić je „Bitku na Neretvi“ smatrao jako lošim filmom.
– Posle projekcije nisam znao ni ko su četnici, ni ko su partizani, niti ko se s kim protiv koga bori, dok su „Skupljači perja“ – sjajan film, o ljudima koji postoje, a napravio ga je čovek koji ima ogromnu ljubav za te ljude“.
Tešić se divio filmu Emira Kusturice „Otac na službenom putu“.
– Kusturica je prvorazredni reditelj, jedan od najboljih ne samo u Jugoslaviji već i u svetu. To misle i ljudi u Njujorku s kojima sam razgovarao. Glasao sam da dobije Oskara – jer kao oskarovac sudelujem sa jednim glasom u odlučivanju – i bilo mi je iskreno žao što je ostao bez zasluženog priznanja.
S druge strane Jugoslavija je, smatra Tešić, bila kao jedna mala slovenska Amerika, ili je barem mogla biti.
– Da to sve ne postoji više, ogromna je tragedija. Ne mogu drugačije o tome da mislim.
Rat na prostorima bivše Jugoslavije postaje Tešićeva opsesija.
– Kako to objasniti, nego kao neki košmar, ludilo. Ali mi se to ludilo u Jugoslaviji čini kao bolest, gledano iz ugla velikih sila koje su hladno pripomogle da se ta bolest još razvije. A onda i ta naša ubeđenost da je istina na našoj strani, pa niko sa srpske strane nije u početku ništa ni objašnjavao. A ovde, u Americi, prvi utisak je sve. Treba ti posle 50 godina da ga promeniš!
Došlo je, po Tešiću, novo vreme, kad ljudi traže nešto, a ni sami ne znaju šta.
– Ovo novo vreme je vreme post-istine i post-umetnosti. Istina i umetnost ne postoje više jer su čoveka smanjili. Umetnik je danas klovn, zabavljač. Protiv toga se ja borim i radije bih umro nego to postao. Svi uslovi postoje, osim glavnog, da je čovek zaista humano biće. Nešto su drugo napravili od čoveka – ukazuje Tešić.
Jednom prilikom s Tešićem je u Njujorku razgovarao Dušan Kovačević. Iz razgovora je, kako je pričao, video da je „on veoma teško podneo sve ono što se dešavalo na prostorima bivše Jugoslavije i stekao utisak da je njegov boravak tamo neka vrsta samoizolacije i nepodnošljivog osećanja“.
– Poslednji put kad smo se videli, krajem maja pred moje putovanje u Jugoslaviju, on je kao nikad ranije počeo da šapuće o Užicu, Bajinoj Bašti, Drini, dedinoj vodenici, kako mu to sve od jednom nedostaje, i jezik, i mirisi, i ljudi. Možda je mislio na povratak kad je umro u snu 1. jula. Kad sam saznala da mi je brat umro, moje prve reči Rebeki, njegovoj ženi, bile su: „Njega je ubila Amerika“ – podseća Stojanava sestra Nađa.
Užice je ove godine prestonica kulture Srbije, pa će se, valjda, ne samo Oskara radi, (pri)setiti Trumana iz Prestoronaslednikove 46 i njegove sestre Nađe.
Bonus video: Najveći zavidnik Holivuda
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
