“Purgaratorijum”, slika duga devet metara, beogradskog umetnika Zorana Velimanovića biće izložena na samo tri sata večeras, od 19 časova, u Galeriji A u Beogradu.
Kakav smisao ima patnja, na ovo pitanje odgovor daje poliptihom „Purgatorijum“ Zorana Velimanovića, koji pripada maloj grupi umetnika koji su posvećeni fantastici sa delikatnim osećajem za detalj.
Kada se kaže purgatorijum poznato je da se misli na čistilište, u izvornom smislu te reči. Umetnik Zoran Velimanović je svojim likovnim viđenjem pomerio granice posmatranja i doživljaja tog pojma. Njegov „Purgatorijum“ je čudovišna kompozicija – reljef slika duga devet metara koja nam otkriva delo koloristički iznijansirano u harmoničnim tonskim i hromatskim vrednostima usklađene game. U Velimanovićevom teskobnom čistilištu se stapaju tela, ribe, kosti, bezlični ljudi… Realno i iracionalno. Smrt se prepliće sa lepotom.
Slika „Purgatorijum“ je nastala 2009, izlagana je na Mokroj gori 2013. pa u Galeriji fresaka Narodnog muzeja u Beogradu 2015. godine. Sada je ponovo dostupna beogradskoj publici, na jednovečernjem događaju u Galeriji A.
„U Čistilištu, čovek ima još prilike da se promeni, još nije kasno. Što bi rekao Dante (koji će se čuti na izložbi ) „na sredini svog životnog puta našao sam se u jednoj mračnoj šumi, kad je pravi put izgledao izgubljenim“. Još uvek postoji šansa da se pravi put nađe. Ako postoji želja za duhovnošću, ako se svesno ide u smeru samoizgrađivaja, postajanja boljim. Dobar čovek se ne rađa, dobar čovek se postaje radom na sebi i svesnim izborom”, istakao je Velimanović i dodao:
“Dok sam se spremao da naslikam tu sliku, tamo neke 2009. godine, o svemu što me je snašlo u životu i lično i ovako, kao člana društva, da tako kažem, stalno sam imao potrebu za nekim svetlom, za putem ka svetlu, za nekim utopističkim ciljem, za savršenstvom. Za čistotom, za nekim suncem. Samo sam hteo da isplivam negde na površinu, da udahnem punim plućima. Osećao sam se zatrpano, stisnuto, prljavo, ugnjavljeno, izgurano, obmanuto, prevareno, potcenjeno… Nisam hteo toliko veliku sliku, jedva sam je uglavio u prostor tog starog ateljea. Nekako sam uspeo da je uklopim pod uglom, na dva zida. Bio sam umoran od boja, od zamlaćivanja renesansnim vedrim, plavim nebom kao kod Rafaela, više sam mislio na Grinevalda i flamansku muku blatišta do pola, a od pola magluštine, gde su vlaga, hladnoća i konstantna muka. Samo sam hteo oblike, puna mi je glava bila nekih plutajućih tela koja se valjaju jedna preko drugih…
Bonus video: Prodajna izložba „Pomoć drugu“: Predškolci u Zaječaru organizovali humanitarnu akciju