1
Trebao mi je period kada nisam radila ništa osim ako sam to baš htela. Prošlo je dosta vremena pre nego što je počela da mi se vraća želja, ali kada se to dogodilo, osetila sam veliko olakšanje.
Ranije ovog meseca, PJ Harvey je objavila „I Inside the Old Year Dying,“, njen deseti album i prvi od 2016. Zasnovan je na „Orlamu“, drugoj njenoj knjizi poezije, koja je objavljena 2022. i napisana na teškom, zadivljujućem narodnom jeziku Dorseta, priobalnog okruga u jugozapadnoj Engleskoj gde je Harvey odrastala. I pesme i tekstovi albuma zahtevaju neke fusnote da bi ih laik razmrsio, ali njen osećaj za ritam i scenu je tako izvrstan da se uopšte ne oseća kao da puno na tome radi. „Orlam“ priča fantastičnu priču o jednoj godini života Ire-Abel, devetogodišnje devojčice koja traži utehu u flori, fauni i duhovima drugog sveta dok se bori da otkrije ko je ona i čemu služi njen život.
“Trenutno sam u Dorsetu. Imam stan na jugozapadnoj obali, i imam stan u Londonu. Živim između dva mesta. Osećam se mnogo smirenije kada sam na selu. Prostor i mogućnost da vidite horizonte, to bukvalno donosi opuštenost – nema gustine i visokih zgrada i zagađenja. Ali takođe volim uzburkanost grada, svu tu interakciju sa puno drugih ljudi u malim prostorima. Volim da imam oboje.”, kaže PJ Harvey u intervjuu za “Njujorker”.
Na pitanje o novom albumu, ona kaže da u startu nije nameravala da napravi ploču od knjige poezije.
“Obično imam melodijsku ideju i akord, a onda samo formiram besmislene reči da se igram sa melodijom. Često ubacim poeziju, samo da vidim da li funkcioniše kao pesma. Moj mozak je bio toliko zaokupljen pisanjem „Orlama“ da mi je bilo prirodno da to prenesem u pesme. Kako sam se više uključila u učenje pesničkog zanata, postalo mi je teško da vidim muziku, crtež ili poeziju kao različite kategorije. Često se preliva jedna umetnost u drugu. Dakle, prestala sam da pokušavam da ih razdvajam. Ako nešto prirodno evoluira u poeziju, crtež ili pesmu, ja to jednostavno pustim. To ne znači da smatram da su te različite umetničke forme zamenljive – ne mislim. Ali mislim da ponekad mogu da rade jedna sa drugom.”
Kada je u pitanju razlika između poezije, proze i tekstova za pesme, autorka i pevačica tvrdi da poeziji nije potrebna muzika.
“Sva njena muzika je u štampi na stranici. A tekstovima je zaista potrebna muzika. Tekst može biti vrlo jednostavan potez jedne rečenice, a muzika će je proširiti i dodati značenje. Malo je umetnika koji mogu da rade i muziku i poeziju zaista dobro. Robert Berns je bio jedan od retkih koji je mogao da napiše briljantne pesme i briljantnu poeziju. Da bi neka poezija postala pesma, tekstovi bi morali biti u velikoj meri uprošćeni, jer muzika dodaje mnogo. Ne treba vam mnogo gustog jezika u pesmi. Smatram da je prilično odvratno imati previše gustog jezika u pesmi – osim ako niste majstor, poput Boba Dilana”, kaže PJ.
Ona ističe da često nije sasvim sigurna šta pevač u pesmi koju sluša kaže, ali da to nije toliko važno.
“Izvući ću reči i otpevati ih pogrešno. Ali način na koji ih pevam nešto mi znači. I mislim da je to nešto najlepše čemu sam se mogla nadati kao tekstopisac, da moja pesma nekako uđe u tuđi život, a onda je drugi čine svojom. Možda će je čuti potpuno drugačije od načina na koji je snimljena. Ali tako bi trebalo da bude: slušalac čuje ono što treba da čuje.”
Zbirka poezije „Orlam“ govori o mladoj devojci po imenu Ira-Abel, koja postaje punoletna, doživljava i procesuira traumu, pokušavajući da se snađe u svom identitetu. Na albumu ima i mnogo referenci, direktnih i indirektnih, na detinjstvo, počevši od prvog singla, „A Child’s Question, August“. Spot za tu pesmu sadrži fotografije PJ kada je bila sasvim mlada.
“Kao što znate, veoma sam pazila da u knjizi bude jasno da to nije autobiografsko delo. Svaki umetnik se oslanja na elemente svog života, ali vi tome dodajete svoju maštu. Toga ovde ima puno. Čitaoci i slušaoci često žele da zamisle stvaraoca kao pripovedača na autobiografski način. Mislim da većina umetnika zna da je to prava mešavina mašte i snova. To je jednostavno izvan našeg sopstvenog razumevanja, zaista. Mislim da morate biti otvoreni za primanje informacija za koje se čini da dolaze sa nekog drugog mesta. Često razmišljam o mašti koju imamo kao deca – kako možemo da stvorimo bilo šta ni iz čega. Možete napraviti palatu od kartonske kutije i malo peska. Sav rad koji radim ima te dve stvari: elemente iskustva, spojene sa ogromnom maštom. Ova knjiga je baš to”, tvrdi PJ Harvey.
Mnogi se slažu da je na novom albumu PJ Harvey pevala na neki poseban i nov način.
“Zaista nemam nikakvog interesa da samo radim nešto što sam ranije radila, ono što me uzbuđuje je otkrivanje nečega za šta se osećam kao da nigde nisam čula. To postaje sve teže i teže što sam starija i što sam više albuma napravila. Ali volim taj izazov. Morate pronaći puteve, pronaći sva vrata koja će vam se otvoriti da vam pomognu da pronađete novi glas. Bila sam zaista srećna što sam pevala na ovoj ploči, jer mislim da sebe nikada nisam čula da pevam ovako.”
PJ Harvey već skoro 30 godina radi sa saradnicima muzičarima i producentima Flood-om i John Parish-om.
“Ne znam odakle da počnem. Upoznala sam Johna kada sam imao sedamnaest, možda. On je deset godina stariji od mene. U to vreme, njegov bend je dolazio u Dorset da svira, i bili su zaista neobičan bend, kakav nikada niste videli. U osnovi su bile dve ogromne postave udaraljki i bas gitara. Samo tri člana. A onda su oba bubnjara otpevala komplikovane harmonije. Bio je to fascinantan, zaista jedinstven zvuk. Tako sam težio nečem takvom neobičnom. Mislim da je John gledao jednu od mojih najranijih svirki, kada sam samo bila na akustičnoj gitari. Ali mogao je da vidi da imam nešto. Zamolio me je da pevam u njegovom bendu i tako je počelo. Ali mislim da je zbog naše razlike u godinama i zbog toga što sam došla iz prilično udaljenog mesta u zemlji, John mogao da me upozna sa toliko stvari. Postao je kombinacija najboljeg prijatelja, starijeg brata i učitelja. On je ostao sve te stvari, zapravo – nije se ništa promenilo. Imam toliko poštovanja i divljenja prema Johnu, i još uvek se ugledam na njega. Ako mi treba, on bi bio prva osoba kojoj bih se obratila. I osećam da me verovatno poznaje bolje od bilo koga.”
Producent Flood je sličan slučaj, kaže PJ.
“Počela sam svoju saradnju sa Flood-om, ’94, mislim. Kada sam ga upoznala, delili smo emotivni osećaj oko muzike koja nam se dopadala i stvari za kojima smo težili, i koje smo tražili. Teško je objasniti. Kako starite, nije tako čest slučaj da upoznate nekoga i želite da steknete novog prijatelja. Ali, s vremena na vreme, želite da dovedete novu osobu u svoj život. Zašto je tako? Koristimo reč „talasna dužina” da bismo to opisali, što se, zanimljivo, odnosi na muziku i zvuk. Ali to jevrsta neopisivog emocionalnog kvaliteta, gde ste dva zvona koja zvone sa istom notom. Mislim da je to ono što sam našla kod Flood-a.”
Proteklih nekoliko godina PJ Harvey prošla je kroz nešto što bi se moglo nazvati pauzom vezanom za rokenrol. Pisala je poeziju i ponovo objavljivala neke starije demo snimke, ali nije pravila novu muziku.
“Kada sam spremala album „The Hope Six Demolition Project“, pomislila sam: ‘Ovo je težak posao.’ Morala sam da napišem mnogo materijala da bih dobila neku dobru pesmu, a često nije bilo prijatno. Prošla sam kroz to, snimili smo album i otišli na turneju. Sada, gledajući unazad, prelazila sam tada u svoje pedesete. To je sasvim prirodno vreme da gledate svoj život i razmišljate, da li je ovo ono što želim da nastavim da radim? Počinjete da uviđate da je preostao ograničen broj godina. Kada sam završila turneju „Hope Six“, obećala sam sebi da neću samo proći kroz to, i da ću gledati na to kao na fazu. Ja sam veoma savestan radnik. Iako sam umetnik ceo svoj život, naporno radim, kao i svako ko radi od devet do pet. Ja sam neko ko napreduje u organizovanju, inače, stvaralački život zapravo nema početak i kraj. Ali trebalo mi je neko vreme kada nisam radila ništa osim ako sam to baš htela. Prošlo je dosta vremena pre nego što je počelo da mi se vraća želja, ali kada se to dogodilo, osetila sam veliko olakšanje”, kaže PJ I dodaje:
“Često se setim vremena kada sam prvi put dobila gitaru, kada sam imala šesnaest ili sedamnaest godina. Pre toga, napisala sam mnogo reči. Kada sam videla da mogu da spojim reči sa muzikom, sećam se osećaja kao da se kapije otvaraju, te radosti. To je ono što mi je nedostajalo. To je ono što sam čekala. Ali, da bih ga pronašla, morala sam da budem strpljiva. Vratilo se na drugačiji način. Naučila sam nešto o tome da ne radim samo svoj posao. Došlo je do tačke u kojoj me je ono što radim zapravo ograničavalo, jer je zaustavljalo moju radost. Sada sam mnogo više u kontaktu sa reagovanjem na radost stvaranja onako kako mi dođe, prateći je. Kako starite, pomalo spuštate svoje barijere, jer shvatate da možete. Kada ste mlađi, osećate se kao da morate sve držati na okupu ili će sve poći naopako. Kako stariš, shvataš, ne, mogu to da pustim.”
PJ kaže da je uvek želela promene kada je umetnost u pitanju.
“Svakim albumom pokušavam da se promenim. Tako sam zainteresovana za učenje novih stvari. Naučite nove stvari tako što napuštate stvari koje već znate i idete negde gde gde su stvari koje ne znate. To može biti veoma zastrašujuće, ali ja napredujem u tome. Volim taj osećaj nepoznatog.“
Kada piše i snima, PJ kaže, da joj turneje ne padaju na pamet.
“Ali stvarno volim scenu. Volim da budem u prostoru sa ljudima na bini. Ne moram čak ni da budem osoba koja je gore. Jednostavno volim sve to. Postoji ta divna povezanost između publike i izvođača – svi navijaju za to da bude sve ok, svi žele da funkcioniše. To je lep, povezujući osećaj ljubavi i dobre volje. Upravo smo imali Glastonberi festival ovde u Engleskoj. Nisam išla, ali sam gledala na televiziji i nekako mi je palo na pamet da se o tome radi. Činjenica da toliko ljudi želi da se okupi, na polju, napolju, i zajedno sluša muziku“, zaključuje PJ Harvey.
Bonus video: Nik Kejv na Exitu