0
Slovenska duša mi je tako bliska. Strast, snaga, pa i sve one slabosti, poput agresivnosti - svime time se odlikuje slovenska duša. Iako nisam Sloven, prija mi više slovenska duša u odnosu na švajcarsku strogost, kaže za Nova.rs renomirani švajcarski umetnik Pjer Švarcenbah.
Kreativnost je ključna reč u životu poznatog švajcarskog likovnog umetnika Pjera Švarcenbaha, koji ovih dana izlaže u Beogradu u galeriji Arte, na postavci pod nazivom „Post Concrete“. Svejedno je da li je posredi slikarstvo, skulptura, vizuelna umetnost, muzika ili kulinarstvo, bitno mu je samo da se uvek suočava sa izazovima i da je u neprestanoj potrazi za novim horizontima. Slikarstvo je učio u ateljeu ciriškog slikara Klausa Denikera, a kasnije na Višoj stručnoj školi u Krefeldu, u Nemačkoj.
Pjer Švarcenbah izražava se kroz različite umetničke medije kao što su dizajn, slikarstvo, skulptura, ili eksperimentisanje u novim disciplinama još devedesetih. Odavno je stekao značajno mesto na savremenoj umetničkoj sceni. Iza Švarcenbaha su brojne samostalne i grupne izložbe. Dela švajcarskog umetnika izlagana su na značajnoj postavci u Cirihu „Tragovima Maljeviča“, uz radove Sola Levita, Roberta Mangolda, Janisa Kunelisa, Igora Makareviča i Roberta Rajmana.
Iako je ranije već boravio u Beogradu, ovo je prvi put da se kod nas organizuje samostalna postavka renomiranog Švajcarca, zbog čega Pjer Švarcenbah kaže za Nova.rs da je veoma „srećan što izlaže u galeriji koja voli umetnost“. Priča nam i o fascinaciji slovenskom dušom, a objašnjavajući zašto ga toliko inspiriše u umetničkom radu Pjer Švarcenbah priznaje:
– Imam dosta prijatelja u mnogim slovenskim zemljama, u Rusiji, Ukrajini, Češkoj, ovde, u Srbiji. Slovenska duša mi je tako bliska, zato što imam utisak da ima sve karakteristike ljudskog bića. Strast, snaga, pa i sve one slabosti, poput agresivnosti, svime time se odlikuje slovenska duša. Iako nisam Sloven, prija mi više slovenska duša u odnosu na švajcarsku strogost.
Cilj mu je da, dok svako gleda njegove slike, dožive neku vrstu spokojstva. I s obzirom na brojne prijatelje u Rusiji i Ukrajini, u svetlu rata u toj zemlji naglašava da je ono sada neophodno:
– Nažalost, nedostaje nam svima spokoj. Znate, počeo sam da se bavim jogom kada sam imao 17 godina. Shvatio sam da me duboko disanje i tihovanje smiruju. Možda mi je zato bliska slovenska duša...
Švarcenbahov život je, u najmanju ruku, buran. Rođen je u Švajcarskoj, detinjstvo je proveo u Francuskoj, Nemačkoj, živeo u Ekvadoru, prokrstario čitav svet.
– Rekao bih da sam veoma zahvalan zbog svog života. Taj buran život, pun boja omogućio mi je da postanem građanin sveta. Bio sam mnogo puta u Kini, Japanu, gde god hoćete… Svuda me je vodila umetnost. Počelo je sve s ruskom avangardom i Kazimirom Maljevičem, obožavao sam je. A onda sam otkrio bauhaus i Kandinskog, pa potom ciriški konkretizam. Sve do 2004. živeo sam u Francuskoj, čitavih 27 godina, a kada sam se vratio u Cirih, često bih odlazio u muzeje, i shvatio sam da volim minimalizam, monohromnu umetnost, ali da mi nedostaje duša. I zato sam smislio ime za svoj opus – post konkretna umetnost. Moje slike jesu minimalističke, jesu delom monohromne, ali su vibrantne, slobodne strukture i ne možete me staviti u kavez, ili u kutiju – odsečan je švajcarski umetnik.
Pjer se dugo bavio i muzikom. Počeo je, kako se priseća, još kao klinac da svira klavir:
– Kada sam imao 15 godina imao sam čak svoj fan klub. Svirao sam svake nedelje u jednoj diskoteci. Oduvek sam svirao klavir. Sećam se, iznajmio sam sobu u stanu jednog Švajcarca u glavnom gradu Ekvadora. Jedne večeri sam bio u restoranu u Kitu, a posle nekoliko čaša vina, seo sam za klavir i počeo da sviram. I vlasnik restorana mi je prišao i rekao kako baš traži pijanistu. Tako sam počeo da sviram, i ubrzo sam zaradio dovoljno da bih imao za sopstveni stan – priseća se umetnik.
Tekstilni dizajn je neodvojivi deo Švarcenbahovog života i karijere, a mnogi veliki modni brendovi koristili su umetnikove kreacije, od Sen Lorana, preko Živanšija i Nine Riči, do Ralfa Lorena.
– Moja modna aktivnost i umetnost su slične u smislu da uvek pokušavam da budem malo đavolast. Imao sam sreće da moj prvi dizajn završi na reviji visoke mode u Parizu kada mi je bilo 22 godine. Pored tekstilnog dizajna studirao sam i ekonomiju, po nalogu oca kako bih imao „siguran život“. Kasnije sam čak postao i izvršni direktor u modnoj industriji. Radio sam s velikanima kao što su Živanši, ali kada je industrija svile u Evropi krenula nizbrdo počeo sam da radim za Ermes. Na mojoj vizit karti stajalo je da sam direktor marketinga, komercijale i kreative u toj kući. Kako je vreme odmicalo novac je postajao sve važniji u Ermesu, računovođe ti stalno sede na glavi, rob si para. I shvatio sam da je to u potpunoj suprotnosti sa slobodom koju umetnost podrazumeva. I rekao sam sebi – ne! Želim da budem slobodan. I izborio sam se za slobodu – kaže na kraju Pjer Švarcenbah, čija će izložba u Arteu, na Andrićevom vencu trajati do 6. aprila.
Bonus video: Pikaso
