0
U rubrici "Saundtrek za moj život" ljudi iz različitih sfera javnog života pričaju o svojim omiljenim pesmama, kroz anegdote, detalje ili emocije koje ih za njih vezuju.
Književnica Mirjana Novaković (Beograd, 1966) najpoznatija je po romanu “Strah i njegov sluga”, ali i po tome što se u njenoj prozi prepliću sadašnjost i prošlost, fantastika i realizam. Novakovićeva piše ironično, sa puno duha i šarma. Poslednja njena knjiga „Mir i mir“ izašla je 2022. Ovo je njen izbor od tri pesme koji je napravila za “Saundtrek za moj život”:
U jednoj biografiji Boba Dilana, autor priča o nekom tipu koga je upoznao u Kanadi i čija se kolekcija ploča sastojala isključivo od Dilanovih albuma i džez ploča, i konstatuje da je Kanađanin očigledno bio veliki čudak. I dok sam to čitala, mislila sam, kako čudak!? Pa ta kombinacija (Dilan i džez) je ne samo razumljiva nego je i super – naravno, pošto je i meni omiljena.
Dakle, ovo dalje što ćete čitati biće baš čudno. Ili, u vrlo retkim slučajevima, super.
Bob Dilan – “Visions Of Johanna”
Bila sam na oba Dilanova koncerta u Beogradu. Prvi je odsvirao u junu 1991. na stadionu u Zemunu, i rat u Hrvatskoj je već počeo, ali ne i u Bosni, tako da je bilo prilično Dilanovih fanova iz BiH. Dilan je otpevao koncert nešto malo življe od zombija, i zbog toga sam praktično prestala da ga slušam. Tek desetak godina kasnije, počela sam ponovo, i zanimljivo je da se period neslušanja idealno poklapa sa ratovima devedesetih. Nemam pojma zašto. Na drugom koncertu 2010, Dilan je bio nešto zainteresovaniji nego u predratnom izdanju, ali ni u Zemunu, niti u beogradskoj Areni nije svirao “Visions of Johanna”. Možda mi je zato to ostala omiljena pesma?
U “Džoaninim vizijama” Dilan kaže:
“U muzejima sudi se beskonačnosti, glasovi odzvanjaju: ovako izgleda spasenje, posle nekog vremena.”
Svako tumači nobelovca kako hoće, ali ja ovako volim: umetnost ostaje i spašava nas.
Džon Koltrejn – „My Favorite Things“
„Moje omiljene stvari“ su pesma iz mjuzikla „Moje pesme, moji snovi“, a u filmu je izvodi Džuli Endrjus, i ta verzija je slušljiva i simpatična. Ono što je Džon Koltrejn uradio sa tom pesmom verovatno je za većinu ljudi neslušljivo i nesimpatično. Koltrejn svira glavnu temu na sopran saksofonu, onda ide vrlo dugačka improvizacija, pa improvizovanje preuzima pijanista Mekkoj Tarner, pa onda opet Koltrejn, i konačno se završava glavnom temom. A ja se uvek na kraju rasplačem. Nije da mislim o tekstu pesme (kojeg nema u ovoj verziji), ali efekat je takav: moć muzike u čistoj formi, bez reči, samo doživljaj i osećanje.
I oduševila sam se dok sam čitala Murakamijev roman “Kafka na obali”, gde glavni junak opsesivno sluša i analizira Koltrejnovu verziju. Imala sam najbolji soundtrek uz knjigu, iako nikad ne slušam muziku dok čitam, ali ovde sam kao i glavni junak, Kafka, napamet znala svaku odsviranu notu, tako da mi nije bila ni potrebna stvarna muzika. I opet sam se rasplakala.
Esbjörn Svensson Trio – “From Gagarin’s Point of View“
Švedski trio je svirao na Beogradskom džez festivalu, na Kolarcu u ponoćnom programu, kad je većina posetioca već otišla, tako da je u sali ostalo, u najboljem slučaju, stotinjak ljudi. Tada nisam znala ko su “EST”, a nisam otišla kući iz prostog razloga što sam živela blizu, tako da me red vožnje GSP-a nije brinuo. “EST” su odsvirali nekoliko numera, a onda su se opustili – pretpostavljam da su prethodno bili razočarani slabom posećenošću – i atmosfera je postala kafanska. Tačnije rečeno, Esbjorn Svenson je pitao publiku šta želimo da nam svira.
Neko je viknuo „Gagarin“. “EST” su počeli da sviraju, i ta muzika, i taj kasni sat, učinili su da se samo zavalim u stolicu i prepustim. I, da, nikad neću otići u svemir i videti malu plavu planetu iz daljine, ali sam tad znala, i uvek kad slušam, znam, kako je to biti sam, u crnilu kosmosa, gde se prostor i vreme spajaju u beskonačonost, u svetlost zvezda koje su postojale pre milion godina i postojaće još toliko, a ti putuješ i nikuda ne stižeš. Mir.
Bonus video: Čuturilo i Predin
