0
Mislim da svi u regionu imamo iste probleme, sve se podređuje filmu i snimanju, a istina je i da se od plate u pozorištu teško živi, kaže za Nova.rs Dražen Ferenčina, upravnik zagrebačkog Gradskog dramskog kazališta „Gavella“.
Gradsko dramsko kazalište „Gavella“ osnovano je 29. maja 1953. godine, kada je grupa mladih umetnika „pobunjenika“ iz Hrvatskog narodnog kazališta, na čijem je čelu bio dr Branko Gavella, pozorišni reditelj, upravnik, pedagog, teatrolog, kritičar i prevodilac, preuzela zgradu „Malog kazališta“ u Frankopanskoj 10 i osnovala Zagrebačko dramsko kazalište.
Zemljotres, koji je pogodio 2020. godine hrvatsku prestonicu, bio je koban i za ovaj teatar, a renoviranje, koje je koštalo pet miliona evra, nedavno je završeno. Premijerom „Kozmičkih žonglera“ obnovljena „Gavella“ ušla je u novu eru.
– Tri godine nismo radili u svojoj zgradi, igrali smo predstave na mnogo lokacija – u dvorištu Likovne akademije, u centrima za kulturu Lauba, Travno, Trešnjevka, u Tunelu Grič… I radili smo silne koprodukcije sa teatrima u Splitu, Osijeku, Vinkovcima, Požegi, Bjelovaru, plus sa pozorištima u regionu. Svuda nas je bilo i čekali smo da se vratimo u Frankopansku. Malu scenu, koja je nakon dugog vremena izgrađena u Zagrebu, otvorili smo 27. oktobra, i od tada smo imali čak četiri premijere i festival „Gavelline večeri“
Da li je iz tog teškog perioda proizašlo i nešto dobro?
– Svako zlo, valjda, stvarno ima neko dobro. Na momente nam je bilo i vrlo zabavno. Ne samo to što smo se raširili, nego što smo se maknuli iz zone komfora. Ne znam kada bi nam palo na pamet da radimo predstavu u tunelu. Ova muka nam je proizvela kreativne izazove, na koje smo, mislim, uspešno odgovorili. Usudili smo se na nešto na šta naša publika nije navikla, ali privukli smo i neke mlađe gledaoce. Sad ne samo što smo se konačno vratili u svoju zgradu, nego smo dobili i novu Malu scenu, koju smo dugo priželjkivali. I u foajeu počinjemo da igramo predstave, 8. decembra je bila premijera komada koji smo igrali u Zvjezdarnici.
Imate prilično veliki ansambl. Da li ima posla za sve?
– Bilo nas je 48 do pandemije, sada imamo 42 glumaca i u produkcijama ne možete uposliti sve. Naši pozorišni mehanizmi su ostali, kako mi kažemo, austrougarski. Još je dosta institucija sa mnogo glumaca u angažmanu, a novca sve manje. Imate velike ansamble, mladi ljudi teško dolaze do stalnog zaposlenja, i potpisujem da nam je to zajednički problem u celom regionu. Meni je mnogo žao zbog toga. U vreme kada sam studirao, pre 25 godina, nije bilo lako ući u institucije i dobiti radno mesto, a sada je to gotovo nemoguće. Štedi se svuda, posebno u oblasti kulture, i prva je gde se to događa. Nekada je onog ko ode u penziju menjao mladi glumac, to je bilo normalno. Sada se događa da odu, na primer, četiri glumca u penziju, a vi ne dobijete dozvolu da zaposlite nekog. To je naša stvarnost, ne samo u „Gavelli“, nego u svim zagrebačkim pozorištima, a verujem da je isti problem u regionu. A ono što je dodatna muka jeste to što su sve brojniji mladi koji su za svoj životni poziv odabrali glumu. I to je veliki problem, jer ima sve više privatnih akademija, a kadrovi nemaju gde da se zaposle.
Da li glumci rado idu u penziju?
– Moje iskustvo pokazuje da je to teška odluka. Svaki je pisao molbu da produži ostanak na sceni. Molbe se ne pišu meni nego Gradu, koji je naš osnivač, pa mi je bar sa te strane lakše. Ali, po sili zakona, to se ne odlaže.
A šta radite sa onim dramskim umetnicima koji su na plati u pozorištu, a ne igraju za matičnu kuću nego grade filmsku i televizijsku karijeru, i tako zauzimaju mesto nekim mladim talentima?
– Kod nas je pre nekoliko meseci donet novi pozorišni zakon, koji se i time pozabavio. Mada, imali smo i pre toga pozorišne zakone koji nikada nisu zaživeli. Jer, to bi neko morao da preseče. Ali, vlasti se menjaju, malo, malo pa izbori, a niko nema hrabrosti to da uradi. Da se razumemo, niko ne bi „micao“ ljude koji mnogo rade. Meni se desilo da imam i mlade glumce koji od silnih sapunica vrlo malo vremena imaju da doprinesu teatru u kom su zaposleni. I to je problem, sve se podređuje filmu i snimanju. Istina je i da se od plate u pozorištu teško živi. One su realno nikakve. Ali, ipak takva plata daje neku sigurnost, utočište. U toplom si, penzija se može dočekati, ma kakva da je…
Krajem prošlog meseca su na 36. „Gavellinim večerima“ gostovale i naše predstave – „Otac“ Ateljea 212 i „Bilo jednom na Brijunima“ Bitef teatra u koprodukciji sa Joca Artom i Centrom za kulturu Svilajnac. Karte su planule, kako to tumačite?
– Peta godina je kako sam upravnik i kad god je došla predstava iz Beograda, uvek je prva rasprodata. Eto, željni smo jedni drugih. Znamo, nažalost, šta se sve događalo, ispostavilo se da je kultura ta koja spaja ljude i to se i pokazalo tačnim i kad je reč o našim prestonicama. Uvek je prijem beogradskih predstava kod nas odličan.
Sad kada ste opet na svojoj adresi šta vam je prioritet?
– Naš najvažniji posao je da podsetimo publiku da smo kod kuće. I vrlo smo ambiciozno krenuli, imali smo već četiri premijere i „Gavelline večeri“, a to je bio godišnji prosek. Mediji nas dosta prate, pročulo se da smo otvorili vrata. Apetiti su nam porasli, planiramo naredne sezone osam premijera, a obično smo ih imali četiri, pet. Sredstva nemamo osigurana, ali moramo nešto i da zaradimo. Radićemo moderno čitanje klasičnih naslova iz vizure ovog vremena, ali zadržaćemo i ono alternativno što smo morali da radimo u vreme izgnanstva. I, naravno, želja nam je da zaposlimo neke nove ljude.
Ima li nekih planova za saradnju sa pozorištima iz Srbije?
– Pre korone sam imao načelne dogovore sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem i sve je onda stalo. Srećom, radili smo koprodukciju sa Srpskim narodnim pozorištem i Narodnim pozorištem Sarajevo komad „Što na podu spavaš“ Darka Cvijetića u režiji Kokana Mladenovića. Predstava je izuzetno kvalitetna, osvojila je brojne nagrade, pun pogodak. Zato iskreno verujem da nas saradnja očekuje i sa drugim teatrima. To je deo kulturne politike koju negujemo.
Bonus video: Aplauz za predstavu „Otac“ Ateljea 212 na 36 Gavellinim večerima u Zagrebu